Србија и Балкан
Дан примирја: Од каплара Гаврића до Милунке Савић - Србија никада (више) не сме да заборави јунаке
"Рат је био и прошао, а херојско учешће у њему сматрала је као сасвим нормалну ствар, обавезу према домовини", рекла је за РТ Балкан Слободанка Грковић, унука Милунке Савић. Сећање на најмлађег каплара Момчила Гаврића чува његов праунук Александар
Када је командант Друге српске армије, заслужан за прву победу савезничке војске у Првом светском рату у Церској бици, војсковођа Степа Степановић отишао у пензију, задржао је само војнички кревет, сто са фронта и слепог коња Вилу, свог верног пратиоца. Нешто касније тражио је да му се смањи пензија, јер је била "велика", јер како је рекао:"Отаџбини се све даје, а од ње се не узима ништа".
ВеликаМилунка Савић одликована са 12 српских и савезничких ордена за храброст, није сматрала да јој држава било шта дугује.
За најмлађег каплара поднаредника и војника у Првом светском рату, као и носиоца Албанске споменицеМомчила Гаврића, који је са осам постао војник, а са десет година прелазио Албанију са нашом војском, сазнало се тек шездесетих година.
"У критичним тренуцима Колубарске битке, ја се нисам уздао у стратегијске формуле, већ у здраво расуђивање и челичну вољу мог српског војника - сељака. Он је прави победник, а ја сам само управљао његовом снагом", говорио је Живојин Мишић.
Када су Радомира Путника пред крај живота питали зашто никада јавно не носи бројна домаћа и страна одликовања, одговорио је: "Моје декорације су испод мундира".
Данас је Дан примирја, сећање на 11. новембар 1918. године када је у железничком вагону у Компијену, код Париза, потписано примирје сила Антанте са Немачком, која је тиме капитулирала у Првом светском рату. Србија је, у Великом рату, била на правој страни историје, платила је највећу цену победе и има много јунака које треба и мора да памти.
Према Попису војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату на основу података из Војног архива изнетих на Конференцији мира у Паризу, Србија је изгубила 1.247.435 људи – 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године, када је рат почео. Од тог броја војнички губици износили су 402.435 људи и 845.000 цивила, као и 264.000 инвалида (114.000 војних и 150.000 цивилних).
Краљевина Србија изгубила је 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од којих је 53 процента погинуло, а 9 одсто су остали трајни инвалиди. На заседању Народне скупштине 1921. године саопштени су подаци о укупном броју жртава рата – 1.000.356 (са тешким инвалидима губици су износили 1.511.415 људи). Према извештају који је почетком 1921. године предат Комисији за репарације "ради потраживања у губицима у људству", од почетка рата до новембра 1915. године, укупно је мобилисано 707.005 војника. Од тог броја погинуло је, умрло или нестало чак 402.435 војника.
"Рат је био и прошао, а херојско учешће у њему сматрала је као сасвим нормалну ствар, обавезу према домовини. Живела је и отишла са својим идеалима од којих није одступала никада", рекла је за РТ Балкан Слободанка Грковић, унука Милунке Савић, жене хероја балканских и Првог светског рата, учесници Колубарске и битке на Кајмакчалану, најодликованије ратнице.
"Никада није причала о рату. Онако је успут говорила, рат је био и прошао. Одшколовала је најмање тридесеторо деце које је доводила из свог родног краја, Јошаничке бање. Током Другог светског рата у кући је крила Јевреје и помагала им, као и свима које је окупатор малтретирао", испричала нам је Милункина наследница.
Посебно се сећа када је њеној баки стигао позив да иде на инаугурацију председника Француске Шарла де Гола.
"Лично ју је звао. Само њу из наше земље.Јосип Броз Тито је желео да иде, али га Шарл де Гол није хтео. Бака није имала пасош ни хаљину. Извадили су јој исправу по убрзаној процедури, сашила је хаљину са туфницама, воз је чекао само њу. Де Гол ју је изузетно ценио. Чекало ју је почасно место. И Французи и Енглези су јој нудили да дође, да бира где жели да живи. Није хтела. Она је све радила из идеала, а то подразумева да нећете да наплатите. Она је сматрала да је нормално да о војним подвизима не говори. Толико је волела своју отаџбину, све је урадила за њу, поштено, из срца", навела је.
Успомену на прадеду Момчила Гаврића чува праунук Александар Гаврић. Он је у школском часопису ОШ "Скадарлија", чији је ђак, писао о њему.
"Са једанаест година је већ два пута био одликован у Првом светском рату и прошао кроз велика искушења. Момчило Гаврић је на почетку Првог светског рата имао осам година, када су у августу 1914. аустроугарски војници учинили велике злочине над цивилним становништвом, у којима је настрадала и породица Гаврић. Отац је, спремајући укућане за бег, Момчила послао код стрица да нађе запрегу. У међувремену су стигли аустроугарски војници запалили кућу и побили породицу Гаврић, десеторо браће и сестара. Момчило је, оставши без најмилијих, кренуо из родне Трбушнице на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије под командом мајора Стевана Туцовића и испричао шта се догодило. Мајор Стеван Туцовић је након потресне приче које је чуо од Момчила наредио да неколико војника поведе Момчила и освети његову породицу што је и сам Момчило урадио бацавши бомбе које су му дали војници. Након првог обављеног војног задатка Момчило постаје пуноправни члан са осталим војницима и добија чин каплара са навршених осам година", написао је наследник најмлађег каплара.
Подсетио је да је Момчило са својим пуком прошао велику битку на Церу, након чега је пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као дечак оно што многи одрасли нису. Живојин Мишић га је тада унапредио у виши чин и као дванестогодишњак постао је поднаредник.
"Неку годину након рата доживео је изненађење. Добио је позив за служење војног рока. Момчилове тврдње о учешћу у рату и одликовању нису озбиљно схваћене, па је морао да одслужи војни рок. У Другом светском рату је мобилисан у ратној 12 јединици у Колашину, где у априлу 1941. године пада у заробљеништво и бива спроведен у логор у Пљевљима. Успева да побегне из логора, одакле је пешке дошао у Београд, где се једно време крио. Након Другог светског рата су га грешком извели партизани на стрељање, али је срећом један од њихових официра препознао Момчила и гарантовао за њега. Још једна неправда га је задесила педесетих година 20. века када је за време владавине Тита било наређено да се скупља од становништва помоћ за Албанце. У то време је Тито био у добрим односима са тадашњим премијером Албаније Енвером Хоџом. Када су дошли Момчилу на врата да траже помоћ, а са образложењем да је за нашу браћу Албанце, Момчило је мало повишеним тоном рекао да нам Албанци никад нису били браћа и да је он то најбоље осетио преласком преко Албаније у Првом светском рату. Недуго након што је одбио да приложи помоћ, дошли су да га ухапсе. Три месеца је био у затвору, а да нико није знао где је, о чему ни сам Момчило није хтео да прича након повратка кући", написао је његов праунук.
Тек када је потпоручник Светислав Ћирић, који је током Првог светског рата имао задатак да чува дечака Момчила, дао оглас у "Политици" 1964. године: "Потпоручник Ћирић тражи каплара Гаврића", о најмлађем каплару и јунаку се открило све. Прве речи које је Момчило рекао видевши га биле су: "Каплар Момчило се јавља на рапорт, господине потпоручниче". Ћирић му је, након 46 година од последњег сусрета, предао војне дневнике, капларску плату коју је скупљао деценијама (претварао ју је у златнике да не пропадне), те капларску, поднаредничку, као и војну књижицу, Албанску споменицу и сва одликовања.
О неке јунаке, иако су они сматрали да им држава ништа не дугује, наша земља се огрешила. Довољно је само истаћи да је Милунка Савић у пензију отишла са места чистачице. У дану када се обележава 108 година од победе у Првом светском рату, Србија као земља победница никада (више) не сме да заборави своје јунаке. Јер, они су писали историју на фронтовима Првог светског рата који је почео нападом Аустроугарске на Србију, док данас неки покушавају да је избришу или промене - из фотеља.
Live
