Фјодор Лукјанов: Запад мора да схвати да се Русија неће распасти као СССР

Пре тридесет пет година, у августу 1991. године, Совјетски Савез је проживљавао своје последње лето. Криза је била очигледна, али чак и тада, мало ко је замишљао да ће за неколико месеци једна од две светске суперсиле нестати са мапе.

СССР је био стуб међународног поретка успостављеног после 1945. године, а његов колапс је покренуо реструктурирање светске политике које је још увек у току. Покушај да се стара равнотежа замени поретком који предводе Америка није успео да произведе трајну стабилност, док је оно што следи неизвесно, пише за "Росијскаја газету" Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа "Русија у глобалним пословима" и директор истраживачког програма Међународног дискусионог клуба "Валдај".

За Русију, као и за друге бивше совјетске републике, године од 1991. биле су тешка вежба самодефинисања. У почетку је независност изгледала једноставно: само прогласити нову државу и започети нови живот. У стварности, стварање новог политичког идентитета показало се много компликованијим.

Украјински сукоб је такође део овог процеса, јер колико год био болан и споран за Русију, он покреће питања о границама која се не могу решити једноставним позивањем на специфичан систем административних подела Совјетског Савеза. Такође приморава земљу да дефинише своје место у свету, место нужно другачије од места идеолошке суперсиле каква је некада била.

Годишњица пада Берлинског зида: Ломови у источној и средњој Европи и промене граница

Русија се поноси својим вековима континуиране државности. Иако су се њени политички облици драматично променили, од царства до Совјетског Савеза до садашње федерације, држава је опстала. Континуитет, међутим, никада није значио стајање у месту и свака фаза руске историје подразумевала је прилагођавање унутрашњим притисцима и променама у околном свету. За земљу величине и разноликости Русије, проналажење праве равнотеже између очувања и обнове је посебно тешко и та потрага се наставља.

Совјетски распад је такође оставио наслеђе које и даље обликује односе са Западом. Многи западни лидери, посебно у Европи, и даље нерадо озбиљно преговарају са Москвом о безбедности. Један од разлога је преседан из 1991. године када су видели како је страшан противник нестао, наизглед готово преко ноћи.

Данас се крај Хладног рата често представља као неизбежан, јер је Совјетски Савез наводно изгубио такмичење са "слободним светом" и био је предодређен за колапс, али ово тумачење више дугује ретроспективи него ономе у шта су људи веровали у то време.

Четири деценије, западне владе су сматрале СССР опасним, чак и егзистенцијалним противником, тако да је његов нестанак био исход који су поздравиле, али који чак ни посвећени антикомунисти једва да су смели да очекују. Скоро до последњег тренутка, брзина и обим колапса изгледали су незамисливо.

Свакако, совјетски систем је годинама био у проблемима и његове економске слабости и неспособност да реагује на глобалне промене постајали су све озбиљнији, али пад није аутоматски значио и нестанак и СССР је могао да опстане у другом облику, или барем много дуже.

Уместо тога, мере које је увело његово последње руководство да заустави тај пад помогле су да се он убрза, док су реформе предузете без довољног разумевања унутрашњих контрадикција система ослабиле саме институције које су требале да спасу. Немогуће је доказати да би другачији курс сачувао Савез, али политике које су заправо вођене произвеле су последице које њени противници тешко да су могли да се надају да ће сами постићи.

Наш избор

Прокријумчарена књига, одбијени Нобел: "Доктор Живаго" као оружје Хладног рата

Да ли су то били резултати намерне издаје или искрених грешака?

Лукјанов сматра да је катастрофа више последица погрешног идеализма и неспособности, а да не помињемо неспособност да се схвате политичке реалности, него пажљиво организоване завере. Противници СССР-а нису морали да инсценирају његов пад, али су били одушевљени што су касније преузели заслуге, а то искуство је подстакло опасно западно самопоуздање.

Када политичари у западним престоницама сада захтевају "стратешки пораз" Русије и одбацују компромис са Москвом, чини се да се ослањају на исти историјски сценарио по томе што претпостављају да ће неумољиви притисак на крају дестабилизовати Русију изнутра, баш као што верују да је сукоб Роналда Регана са Москвом помогао у рушењу Совјетског Савеза.

Образложење је једноставно: ескалирати, одбити уступке, вршити притисак и чекати да руска држава пукне, и на крају ће њени лидери бити приморани да прихвате западне услове, или ће сам систем попустити.

Али историја не пружа такве погодне гаранције и данашња Русија није касни Совјетски Савез јер су њена економија и друштвена структура другачије, као и међународно окружење. Шири свет више није организован око два супротстављена блока, а западне владе више немају исту способност да диктирају услове у глобалним односима.

Пре свега, Русија је извукла поуке из 1991. године, али њено руководство мора имати на уму да погрешно процењене реформе и занемарени проблеми могу уништити државу изнутра; истовремено, друштво мора схватити да оштре унутрашње поделе могу донети губитке свима, а не победу било којој од супротстављених страна.

С друге стране, западни лидери морају увидети да је распад Совјетског Савеза био трагичан и јединствен догађај, те да стога не може послужити као поуздан модел за однос према Русији. Изванредан дар који су њихови претходници добили на крају Хладног рата неће се поновити само зато што они то желе.

Будућност Русије се још увек обликује, али сама Русија никуда не одлази, закључује Лукјанов.