Мартовски погром у западној штампи: Добар повод за коначно решење

Ако би се правила градација кога је западна штампа у данима сукоба видела као највећег кривца за насиље које је 17. марта 2004. године избило на Косову и Метохији, она би била следећа: међународна заједница на првом месту, затим Срби, а онда Албанци.

Међународна заједница са својим снагама присутним на КиМ подбацила је у томе да насиље спречи, а можда још више допринела ескалацији сукоба тиме што није решила статус "Косова". Срби су до 1999. године вршили етничко чишћење на Космету и тиме изазвали "праведни гнев" Албанаца. Док су сами Албанци сврстани у категорију "свако насиље је за осуду" и оптужени да су извели оркестрирани напад, што је било очигледно.

РТ Балкан анализирао је неколико десетина новинских извештаја из тих мартовских дана великих западних медија, "Њујорк тајмса", "Гардијана", "Волстрит џорнала", "Монда".

Утапање у Ибру

"Крваво балканско пролеће", како је догађаје 17. и 18. марта назвао "Волстрит џорнал" почело је, наводи се у извештајима свих ових медија, утапањем тројице албанских дечака који су у реку Ибар ускочили бежећи пред Србима који су их јурили.

Наводи се и да су албански медији широм Космета пренели причу једног од дечака који је успео да побегне да су их управо Срби гонили ка реци.

Једино је француски "Монд" у свом извештају навео да су приштински медији преузели ову верзију догађаја и пре завршене званичне међународне истраге, као и да тадашњи челник мисије Уједињених нација на Косову и Метохији Хари Холкери није потврдио ове наводе.

Занимљиво је и да једино француски лист о Косову и Метохији говори као о јужној српској покрајини са албанском већином под међународним протекторатом, док је у другим извештајима то једноставно "Косово".

За оно што је тада пренето као окидач терора над српским становништвом, утапање албанских дечака које су изазвали Срби, брзо се испоставило да је била медијска манипулација. У извештају међународног тужиоца у Косовској Митровици Питера Тинслија наводи се да нема доказа да је почињено кривично дело било ког појединца или појединаца у случају утапања дечака. Наводе да су албански дечаци страдали бежећи од Срба демантовао је и портпарол Унмика Дерек Чепел. 

Срби су увек криви

У данима мартовског насиља, "Њујорк тајмс" имао је свог дописника на лицу места и у његовом извештају од 24. марта 2004. репортажно се описује село Свињаре у којем је спаљено свих 136 кућа. Он преноси и разговоре са мештанима овог села о томе како је гомила Албанаца нагло почела да надире ка селу, како их је на брзину евакуисала полиција УН и како нису урадили ништа да их заштите.

Готово паралелно са њиховом евакуацијом, почело је паљење кућа из којих су многи истрчали без ичега, само са одећом коју су имали на себи, извештава њујоршки лист. "Имали смо избор између људских живота и кућа. Јасно је да смо морали да заштитимо животе", рекао је портпарол француске јединице која је и донела одлуку о евакуацији.

У истом извештају констатује се да су се сличне сцене паљења, опште бежаније и насиља догодиле пре мање од пет година када су "стотине села спалиле српске безбедносне снаге како би протерали већинско албанско становништво – око 1,8 милиона људи – са територије". Додаје се и процена владе САД да је "око 10.000 Албанаца убијено у масакрима које су починиле српска полиција и паравојне формације".

Албанци су почели да се враћају на Космет после интервенције НАТО 1999, објашњава се даље, "многи од њих траже освету над својим суседима Србима и поново читава села нестају у пламену", песнички констатује извештач "Њујорк тајмса".

И британски "Гардијан" у једном од својих првих извештаја о мартовском погрому, уз податке о 13 мртвих, више од 300 повређених, међу којима и неколико десетина припадника мировних снага (бројке ће касније, нажалост, расти) описује да међународне снаге евакуишу на брзину Србе из насеља у којима живе, после чега у њих одмах улећу Албанци који пале цело насеље.

"Такве класичне технике етничког чишћења први су практиковали Срби у Хрватској, Босни и на Косову 1990. године", додаје се у овом извештају.

Најдаље у оваквом постављању позадине догађаја вероватно је отишао "Волстрит џорнал" који текст од 19. марта почиње констатацијом да ће "следеће недеље бити обележено пет година од успешног 78-дневног рата НАТО-а на Косову. Дакле, пошто су Слободан Милошевић и његове паравојне снаге давно отеране, због чега се косовски Албанци и Срби и даље боре?".

И у овом тексту, наратив је већ устаљен и брзо успостављен, помиње се да су "српске снаге безочно убиле 10.000 косовских Албанаца и протерали њих око милион", али како се напомиње, то је мањи разлог мартовског насиља.

Подстрекачи сукоба нису толико желели да поравнају старе рачуне, колико да обликују будућност Косова. Албанци желе независност, Срби желе да остану у саставу Србије, а највећа одговорност је на међународној заједници да пронађе одговарајуће решење. Овакво или онакво на крају ће то бити "независност за унитарно, етнички измешано 'Косово' са блиским везама с Европом".

Заједљиво и помало самодопадљиво се примећује да су Американци за годину дана у Ираку постигли више него Европљани за пет година на Космету. Кратковидост таквог самохвалисања јасна је данашњим читаоцима.

Добар повод за афирмацију независности

Нерешавање питања тзв. Косова сви медији чије смо извештаје анализирали стављају у први план када говоре о узроцима мартовског погрома и одговорност за то пребацују на међународну заједницу, пре свега Европу.

Због нерешеног статуса, "Косово" је већ годинама у лимбу, економски пропада, политички је нестабилно, оптерећено наслеђем прошлости, па цела таква ситуација изазива тензије које су ескалирале у сукоб великих размера.

Констатује се да је тактика чекања била лоша, да не сме да се дозволи задржавање замрзнутог конфликта, као и да је неопходно решење које ће пронаћи међународна заједница, јер позиције Срба и Албанаца се описују као непомирљиве: једни би "Косово", други Србију.

Огласио другог дана погрома и тадашњи словеначки министар спољних послова Дмитриј Рупел ауторским текстом у "Волстрит џорналу" који је понудио решење за све балканске главобоље: интеграције у ЕУ и НАТО. Па онда више неће бити важно ни "Косово" ни Србија. Сви ће бити део једне велике срећне породице.

На коју би страну клатно требало да се окрене, то је јасно и из ситних детаља попут узгредне констатације, али која се као рефрен помиње на више места у више различитих медија: да су Албанци "најмлађа и најбрже растућа нација" у Европи, док Срба на Космету има једва 10.000.

Иако и "Монд" износи став о неопходности преговора о коначном статусу покрајине, као и да би долазак на власт у Београду "националистичких странака" могао да изазове додатни бес Албанаца, француски лист говори и о претходном периоду.

У једном од извештаја констатује се да Срби у енклавама живе у веома тешким условима већ пет година, да је неколико стотина њих убијено од доласка међународних мировних снага. "Косово није мултиетничко и тренутно ниједна заједница не жели да оно то буде", писао је тада француски лист.

Тај принцип реципрочности такође је врло чест у медијским извештајима. Може се наслутити и у упорном понављању синтагме о етничким сукобима Срба и Албанаца на Космету, иако се и у самим извештајима помињу напади Албанаца на Србе, паљење српских кућа и цркава, албански напади на припаднике међународних снага. За једини напад на Албанце који се помиње, јурење албанских дечака, испоставило се да се није ни догодио.

Коначно, 23. марта "Гардијан" преноси извештај "Интернешенел крајсис група" у којем се наводи да је током мартовског насиља на Косову и Метохији 19 људи убијено, 900 повређено, 4.500 Срба протерано, да је у насиљу учествовало 50.000 Албанаца који су поразили КФОР на свих 33 локације где су избили нереди, осим на једној.

Косово и Метохија је тих дана из лимба прешло у девети круг пакла.