У славу Празника рада: Надничарима и наполичарима, радницима, трудбеницима и мученицима

Неким људима посебно, ред је јутрос, на 1. мај, Међународни празник рада, честитати овај дан, иако добро знам да нико од њих данас нити слави нити празнује, нити је ко од њих јутрос на Златибору или Копаонику, у Будви или на Жабљаку, нити за то имају времена.

Радницима, трудбеницима, рекли би некад за време комуниста, мученицима, надничарима и наполичарима, тихим и невидљим, нечујним људима чијих слика нема на насловним странама новина, на телевизији, нити на Инстаграму, него јутром, као да их је срамота, прођу улицом или сеоским сокацима, пронесу крампу или лопату, секиру или моторну тестеру и увече се, кад Сунце одавно зађе, врате истим путем. Уморни и преуморни, једва прекораче кућни праг, ујутру, све из почетка, истим путем.

Ово је, уствари, њихов празник, само што они немају кад да славе.

Има тих људи доста. Лако их је препознати, кад их сретнете обично руке, дланове, тврде и жуљевите, испуцале као храстова кора, крију под столом или у џеповима, кад их питате како су – увек су добро, кад их упитате – јесу ли се уморили, никад нису, него су увек одморни.

Њих не зову на државне пријеме, уствари, они и немају свечане тоалете за такве прилике, за њих нема државног ордења, њихове бриге никога се не тичу, оне су само њихове. Њихов  хлеб је тврд и сув, са девет кора, кажу песници, сваки динар крваво зарађен.

Посао од кога кости пуцају

Браћу Кнежевиће, Дарка, Драгана и Петка, има томе подоста година, срео сам у планини Вучији изнад Нове Вароши, а планина је тог поподнева била страшна, језива, ни курјак у њој да заноћи. Сукљао је северац, ледио крв у жилама, од запада надвијао се црн облак, блато до колена на све стране, ускоро је кренула и киша, крупна и хладна... Они, њих тројица, појавили су из неког потока, огрнути пелеринама, мокри до голе коже, испред њих коњи натоварени тешким буковим цепаницама...

Дарко, Драган и Петко, радили су најтежи посао на свету. Годинама и годинама, а тај посао зове се самарашки, товарили су на коњске самаре, и из најдубљих дубодолина, потока, са најстрмијих коса, износили до колских путева букова и храстова дрва и од тог посла, од ког кости пуцају, живели.

Оног поподнева, остали су ми та слика и звук урезани у памћење, и пре неко што су се браћа Кнежевићи појавили на друму, чуо сам песму из дубине шуме, грлену и мушку, један глас, па још један, онда и трећи...

Ветар је доносио фрагменте стихова:

"Нема браће родбине, сестара..."

Па онда:

"Из детињства најбољих другара..."

"... старе мајке она је далеко..."

Онда је шуму покрила кишна завеса, угасила песму, на путу се појавило десетак коња, натоварених мокрим буковим дрвима, њих тројица застали су само на трен да ме поздраве, онда почели да са самара скидају букове цепанице, сирове и тешке, слажу их у врсту... Спремао се мрак.

Први ми је пришао момак широк као буква крај пута, испод шаторског крила преко ког се у млазевима спирала киша виделе су се само плаве очи: "Ја сам Драган Кнежевић, из Мркоњић Града у Републици Српској. Оно је Дарко, тамо иза је Петко, ми смо браћа. Бјежи 'вамо под букву, не кисни", поздрави ме је у сред оне шуметине.

Кад дође мука до ока, ми пјевамо...

После смо се блатњавим путем, више клизајући него ходајући спустили до колибе, мрак се увелико увукао у шуму, њих тројица поскидали су самаре са коња, увели их у шталу која се једва назирала кроз мрак и маглу, нахранили их и напојили, тек онда смо сва четворица прекорачили праг колибе у којој нас је чекао широки дрвени сто, клупе од дебелих дасака, шпорет на дрва.

Брзо  је Драган однекуд извукао тањир сира, нарезао сланине, одрезао широке кришке хлеба који је испекао прошле ноћи.

"Ми смо из околине Мркоњић Града у Републици Српској! Ми смо самараши! Износимо на коњима, до колских путева, буковину из шуме, из кланаца у које нико други не залази. Нема посла код нас у Мркоњић Граду, овде, у Србији, зарађујемо за живот", причао ми је Драган још док смо се одозго, низа страну спуштали ка колиби, а коњи ишли иза нас у дугој колони.

Иза нас, опет се чула песма.

"То Петко пјева... А, уз њега и ми... Kад нам мука дође до ока ми запјевамо... А шта бисмо друго... Овде немамо коме да се жалимо", подигао је и Драган главу испод шаторског крила.

Онда се и он придружио Петку, који је био негде иза, заклоњен буквама, онда и Дарко... Јекнула је планина:

"...дрвосеча био у младости..."

И нестваран је, и тежак једнако колико и радостан, тужан, био тај трен усред Вучије док је јека гласова браће Kнежевића нестајала по кланцима около, одбијала, па се враћала низ шуму, а Драган, који ми је био најближи напрезао вратне жиле, певајући из гласа, мокар до костију, лица низ које су се сливале капи кише...

"Још који дан овако, па ће и зима. Онда ћемо се мало одморити", више за себе рекао је и Драган, сав блатњав, уморан...

"Даде Бог, па јесен би лепа, ово је данас наишла киша, ухватила нас у шуми, а посао мора да се заврши. Хиљаде кубика буковине претурили смо летос, прошле године, преко ових наших руку... Хиљаде тона... И тако годинама... Само да да Бог да нас здравље послужи... Љетос, кад наиђе киша и грмљавина, нас тројица бјежимо под три букве, што даље једни од других, не дао Бог да гађа гром у букву, да не страдамо сви заједно... Дођемо увече кући, у нашу колибу у планини, јадни уморни, једва се мало згријемо крај ватре... Понекад, крваве и руке и колена",  слушао сам после Драгана и Дарка док смо се у колиби грејали крај шпорета и ватре коју је Драган брзо наложио.

Отац умро млад, занат оставио синовима

У неко доба поново је Петко запевао, прихватили су песму Дарко и Драган, и дуго је пуста планина у којој сем њих тројице нема никога јечала...

"Ветар дува са Превије, нема моје Анђелије..."

Причао је Драган док смо вечерали:

"Имао сам 14 година кад се заратило у Босни... Данима сам се скривао по шуми са мајком и браћом, стрепели смо да сиђемо до кућа... И ето наше братске судбине, читав живот проведосмо по шуми... Браћа су рањавана у рату, Дарко је једва преживео, и сад, ево како зарађујемо за живот... Исто к’о и наш отац који је умро млад, а занат нам остао од њега", причао ми је.  

Брзо је мрак, онај јесењи, непрозирни пао на Вучију. Утихнула је планина, ућутала се, Драган је упалио фењер да обиђе и нахрани коње, и само је, касније док сам одлазо, један прозорчић кућице у пустари Вучије, горе високо изнад Нове Вароши, на кратко засветлео треперавим светлом лампе... Свуда около под ветром који је поново дунуо шуштале су букве, савијале се гране... Од запада поново је долазио облак, заклањао звездано небо, и тишину је док сам грабио ка колима опет прекинула само песма, грлена, мушка, а тужна:

"Ветар дува са Превије, нема моје Анђелије..."

Јутрос је Дарко, знам, у  шуми изнад Мркоњић Града, са секиром или моторном тестером у рукама, Драган и Петко су негде у Аустрији, не знам колико се тамо слави Празник рада, пре бих рекао да су они јутрос, од зоре, са моторним тестерама и секирама, са комшијама из села у шуми, у надници, тешко ће се и сетити да је данас 1. мај, Међународни празник рада.

Код Радована нема дангубе

Годинама већ пролазим поред куће Радована Илића из села Татинац изнад Ужица. И за све то време, а наилазио сам и у пет ујутру, и у подне кад угреје звезда па је напољу, на сунцу, плус 40 или 50 степени, или увече, кад се мрак већ навуче на село, кад пада киша или снег, једном је и град падао, никад још нисам затекао нити видео Радована доконог, да седи, или да се илежава, да се доконише око куће.

Једноставно, бог га дао таквог. И кад је око куће, по њивама и ливадама, по дворишту све уређено и сређено, Радован нађе себи каквог посла, па чисто сумњам да ће и данас славити и прослављати, него ће вероватно са мотиком у малињак, да негде нешто окопа, поправи, исправи, затегне...

Прошле године, пролеће је било, затекнем Радована у малињаку, десна рука завијена, скоро до лакта у гипсу.

Испричао ми је после Радован, шест дана је заредом од зоре док се смркне плевио малине, чупао коров и заперке.

"Седму ноћ, десна рука и десна шака стану ми се кочити, мислио сам да ћу се до јутра шлогирати. И било ми жао, не мене, него, бојао сам се – остаће ми малине неоплевљене. Ујутру, пораним доктору, кад сам му рекао да сам шест дана, без одмора, плевио малињак, изгрдио ме ја као ретко ко. Рекао ми је да строго одмарам, ставио ми гипс на руку, преписао неке таблете, ја из болнице, куд ћу на другу страну – право у малињак, могу левом руком помало да плевим, да не дангубим", испричао ми је Радован тог дана.

И, још ме је у малињаку питао, а ја нисам знао шта да му одговорим – "треба ли он да легне, да лежи и одмара, да пусти малињак да зараста у коров"...

Неки дан касније затекао сам га, већ је самоиницијативно био скинуо гипс, како помаже комшији да покосе коров око куће, пре тога ваздан је прскао малињак, пре тога ко зна шта је све радио.

Радовану нема веће болести од дангубе

И кад је црвено слово у календару, испричале су ми после комшије, Радован не седи док, него изађе, да обиђе имање и испланира шта би се сутра могло радити.

"Нема мени веће болести него дангубе. И у ноћ се често пробудим, па мислим куд ћу сутра, шта прво да урадим а шта после, како да организујем посао да се не губи време. Рачунам, ако не завршим посао данас, сутра ће бити касно, сутра ме чекају друге обавезе", још ми је испричао Радован.

У његовим малињацима површине више од хектар, посла, хвала Богу, има сваког дана, ко није видео Радованове малињаке, тај не зна шта је, оно што се каже – "све под конац".

Кад се приближи време бербе, Радован ноћима неће спавати, и то се зна, по сву ноћ ће ослушкивати да се не приближава невреме, да сутрадан не удари град, зором ће, са првом назнаком свитања, опет у малињак, и, тако годинама.

"Најлепше је кад ноћу удари киша, мајска, па пада по сву ноћ. Отворим прозоре, гледам, радујем се, прекрстим, захалим Богу на његовом дару", причао ми је једном, присећао се да је у великој сиротињи одрастао, као дечак ишао у надницу, за деценије рада створио много, али, све радом и само радом.

Сад у његове малињаке долазе Немци и Французи, да виде како се то у Србији ради.

Зато знам да Радован ни данас ни јутрос неће славити, него ће зором у малињак, да овде ишчуша травку, овде заперак, да обиће, види, поправи, затегне, да све буде под конац. И, то ће му бити највећа прослава празника.

Од умора једва прекорачи кућни праг

Комшију у селу Слободана Лечића, дечака још, јутрос сам зором, на 1. мај, видео, упрегао волове и оде преко села у шуму. Ни са њега данас нема празника и прославе, читав дан ће он у шуми, по врлетима и потоцима вући смрчеве трупце, извлачити их до камионског пута, увече ће се уморан и преуморан вратити кући, да једва од умора прекорачи кућни праг.

Њима, овим људима, Драгану и Дарку, Петку, Радовану и Слободану зато јутрос посебно честитам овај празник посвећен раду.

И њима, и оним тихим, нечујним људима, шака испуцалих као храстова кора, што ће дан провести у надници, па сутрада, и сутрадан поново.