Србија и Балкан

Четврт века злочина: На данашњи дан НАТО ракета убила на Торнику тројицу недужних младића

Миланково тело нађено је у шуми, раскомадано, на 139 метара од кратера. Тело другог младића било је на 50 метара од бараке, а тело трећег у рушевинама
Четврт века злочина: На данашњи дан НАТО ракета убила на Торнику тројицу недужних младића© Зоран Шапоњић

На данашњи дан пре 25 година, у зору 8. априла 1999. године, у четири сата и 10 минута, НАТО пројектил, бомба велике разорне снаге, погодила је ски-центар Торник на Златибору. Тројица младића из суседних села, Радоје Марјановић (34), Неђо Урошевић(31) и Миланко Савић (24) који су, славећи Миланков 24. рођендан заноћили у баракама, убијени су на месту.

Следећег јутра, Миланково тело нађено је у шуми, раскомадано, на 139 метара од места удара, тело другог младића било је на 50 метара од кратера, тело трећег, мештани су једва нашли и извукли испод металне и дрвене конструкције разорене и спаљене бараке.

Стравичне слике ређале су се тог сунчаног јутра на Торнику. Несрећни родитељи, пријатељи, комшије побијених младића једва су међу остацима раскомаданих и угљенисаних тела препознали своје најмилије. Стари Марко Савић, тада у 74. години, Миланков деда, распамећен је шетао међу развалинама које је оставила америчка ракета.

Гологлав, у рукама је држао згужвану шајкачу, тражио је унука, после, кад га је нашао, није могао да га препозна…

"Није мој Миланко овако изгледао", у грчу је превалио преко уста, а онда заћутао док су му низ старачке образе текле сузе и нису стајале.

Четврт века касније на Торнику, под Златибором, не бледе сећања на тешки злочин, на три угашене младости, смрт тројице невиних младића која је те године у црно завила златиборски крај.

"Мог Миланка нашли смо овде међу боровима, на 139 метара од места где је пала бомба, овде му је била нога, овде пола главе", причао ми је пре коју годину на Торнику несрећни Радојица Савић док смо 8. априла ујутру обилазили место трагедије.

Миланко је, присећао се отац, требало те црне 1999. године, у јесен да се жени. Мајка младића поживела је после још шест година, онда је несрећна жена преминула од туге, однела у гроб велику рану на срцу, што није дочекала унуке од сина.

"Године пролазе, а мени је све теже. Рано смо остали без родитеља, нисмо се раздвајали, да је среће, да се барем оженио, да данас гледам његову децу", сведочила ми је пре коју годину и Нада Антонијевић, сестра Неђа Урошевића.

Ски-ценар на Торнику, у коме су заноћила тројица младића, погођен је 8. априла 1999. године ракетом "томахавк". Објекат је био намењен за смештај спортиста, а део објекта са 60 кревета служио је за смештај деце. Те ноћи најпре је у 00.30 нападнут војни аеродром у Сјеници, а рекете су разориле фарму крава близу аеродромске писте.

Четири сата касније са шест пројектила гађан је војни објекат Kатунић на Јадовнику, а у зору, после напада на Торник, када су сем ски-центра нападнути и поштански и телевизијски релеји на Златибору, нападнут је са више пројектила и аеродром на Пониквама.

"Само је тело Радоја Марјановића било цело, на ногама беле вунене
чарапе. Који секунд пре удара пројектила позвао га је отац Славко
и рекао му: 'Сине бежите, ево авиона, гађају Торник.' Вероватно
није ни стигао да обује ципеле кад је ударила ракета. Двадесетак
минута после несреће на место удара стигла је Радојева мајка, кукала је из гласа. Ујутру, кад је свануло дошао је и Радојица Савић, Миланков отац, питао је шта је са мојим сином, ми смо ћутали", сведочење је Милана Ђуровића, који је 1999. године био полицијски инспектор у Чајетини, забележено после трагедије.

image