Свет
Леонид Савин о НАТО агресији на СРЈ: Исти сценарио за Србе и Русе
Југословенска војска је пружила озбиљан отпор непријатељу, НАТО је претрпео значајне губитке, право лице Алијансе видео је читав свет, а коришћење невладиних организација као пете колоне је документовано
Агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију, односно на Србију, која је започела 24. марта 1999. године, била је прва офанзивна операција ове Алијансе, који је убрзо прерасла у инструмент војне екаспанзије, пише руски геополитичар Леонид Савин за "Сајт стратешке културе".
Овај војно-политички блок био је наводно замишљен да заштити Европу од напада Совјетског Савеза, што је плод сумануте маште западних, пре свега англосаксонских политичара. Али, он се убрзо из дефанзивног претворио у офанзиван савез.
Изгледа да је ова агресија улила самопоуздање стратезима НАТО. Ускоро су уследиле и интервенције у другим деловима света, на пример против Либије 2011. Циљ је да се читава Европа хомогенизује под кишобраном Брисела.
У марту 2004. у НАТО примљено је седам држава: Бугарска, Румунија, Летонија, Литванија, Естонија, Словачка и Словенија. Овде постоји једна занимљива нијанса – све ове земље су потписале акциони план за чланство још у априлу 1999, када је бомбардовање Србије било у пуном јеку. Веза између агресије и примања нових чланица је очигледна. Напоменимо да су, уочи агресије на Југославију 12. марта 1999. године, овом савезу приступиле Пољска, Мађарска и Чешка.
У октобру 2000. године, због масовних протеста, председник СРЈ Слободан Милошевић је поднео оставку. У Србији је спроведена прва обојена револуција.
Многи њени идеолошки лидери, попут професора Чедомира Чупића, и даље мирно живе у Београду и настављају да критикују власт. Неки су, попут Срђе Поповића, пребегли на Запад и покушавају да организују државне ударе у другим земљама.
Треба имати у виду да је у Југославији нешто раније беснео грађански рат и да су чланице НАТО-а, попут САД, биле су активно укључене у рат у Босни. То им је дало прилику да практикују технологије етничких сукоба и да експериментишу са новим теоријама ратовања.
Исти сценарио за Србе и за Русе
Цела ова машинерија била је усмерена против Срба не само ради стицања оперативне надмоћи на фронту, већ и са далекосежним стратешким циљевима.
Технологија је укључивала демонизацију Срба, стварање слике о њима као о варварима Србима који прете "цивилизованом свету". Али, ако је Запад тада отворено кривио Србе, мислио је и на Русе, који су помагали братском народу. Није случајно да је Слободан Милошевић упозорио да ће оно што је Запад урадио Србима убудуће покушати да уради Русији.
За Русију је замишљен сценарио сличан југословенском. У пролеће 1999, терористичке организације су појачале своје активности на Северном Кавказу у Русији. У априлу, када је НАТО бомбардовао Југославију, најављено је стварање "исламске војске Кавказа". Тада је почео читав талас терористичких напада које су организовали терористи под вођством Шамила Басајева.
Поставља се питање да ли је Русија могла да помогне Србима више него што је учинила. Али, тада је ситуација у Русији била прилично тешка. Северни Кавказ је био у пламену, емисари западних обавештајних служби су вршљали земљом, а сепаратистички покрети су подизали главу.
То је била активна фаза униполарног тренутка, који су САД јачале хегемонију широм света, укључујући сва средства, па и тероризам.
Да ли је било позитивних резултата војне агресије НАТО-а на Југославију? Југословенска војска је пружила озбиљан отпор непријатељу, НАТО је претрпео значајне губитке. Осим тога, право лице НАТО-а видео је цео свет. Прљаве методе информативних кампања и коришћење невладиних организација као пете колоне су документоване и објављене.
Све ће то бити веома корисно у сламању војне хидре Северноатлантске алијансе.
