На данашњи дан мошти Светог Саве спаљене су на Врачару: Патријарх Порфирије служи литургију

Мошти Светог Саве спаљене су на данашњи дан 10. маја 1594, код Београда, на Врачару, пре 430 година, а турске власти то су учиниле надајући се да ће тиме бити нарушена величина његове улоге код Срба.

Српска православна црква присећа се сваке године тог догађаја, неизмерне важности за Србе, 10. маја, гледано по грегоријанском календару.

Поштовање које Срби осећају према Светом Сави (око 1175–1236) готово је немогуће довољно нагласити.

Код Срба, Свети Сава је најпоштованији национални светитељ, отац Српске цркве, и пресудна личност изградње како култа светородне династије Немањића, тако и државе Немањића уопште. Од Стефана Немање до цара Душана, до средине 14. века, заправо још раније за време краља Милутина, Србија је, увек ослоњена на наслеђе Светог Саве, израсла у просперитетну, тада најуспешнију земљу Југоистока Европе.

Изградња духовног и народног, потом националног, идентитета Срба увек је била наслоњена на узор и наслеђе Светог Саве, како у средњем веку, тако и у вековима под туђинском, турском влашћу, а онда и у време обнове националног духа у 18. веку, на простору Карловачке митрополије, као и током изградње слободне Србије у 19. веку.

Управо због сасвим изузетног поштовања које је народ према њему осећао, и због бројних чуда која су се догађала по обраћању Светом Сави, турске власти, у лику Синан паше одлучују се да његове мошти спале.

Несумњиво је њихова нада била да ће тиме бити макар нарушена величина његове улоге у Срба.

Патријарх Порфирије на Светосавској академији: У рукама Светог Саве је компас нашег народа

Непосредан повод налазио се у распламсавању великог устанка Срба у Банату, тада у саставу османске Турске. Устаници, чије је средиште било у околини Вршца, под вођством тамошњег епископа Теодора, истицали су лик Светог Саве, као врхунски пример и узор на општем нивоу, и посебно као Светитеља осведоченог бројним чудима. Лик Светог Саве истицан је и на барјацима које су устаници носили.

Била је то највећа побуна Срба забележена пре Првог српског устанка. Пошто су после исцрпљујућих борби устаници успели да ослободе, на извесно време, већи део историјског Баната, бес турских власти је усмерен према Србима.

Устанак Срба догодио се тада паралелно са ратом који је Свето Римско царство, са коалицијом хришћанских држава, водило против Турака, највише на простору историјске Угарске, а данашње Румуније.

Као одговор на истицање Светог Саве на заставама устаника, Синан паша је наредио доношење Мухамедове заставе из Дамаска, што је очигледно имало верску димензију, а паралелно одлучио је да мошти Светог Саве буду спаљене. Несумњиво и као чин одмазде, а и у нади да ће неприкосновеност његовог поштовања са верског становишта бити ако не уклоњена оно нарушена.

Срби су, иначе, тадашњег ердељског кнеза Сигисмунда Баторија прогласили за краља, у нади да ће уследити помоћ. Ердељска сталешка скупштина међутим није била вољна да се умеша.

Петнаестогодишњи, или Дуги рат, окончан је тек Миром у Житваторку 1606. године. Зна се да су мошти Светог Саве пошто су однете из Милешеве, где их је краљ Владислав положио у првој половини 13. века, спаљене на Врачару, надомак Београда.

Није заправо потпуно сигурно на ком месту се то догодило. Тако је рецимо црвени гранитни крст Григорија Возаровића подигнут као спомен на место спаљивања.

Возаровић (1790–1848) књижар, издавач, књиговезац, подигао је првобитно 1847. дрвени крст на месту за које је сматрао да је простор спаљивања.

Црква Светог Саве, данашњи величанствени храм, подигнута је такође на простору где се отприлике претпостављало да су мошти спаљене. Постоје такође претпоставке да се то догодило на терену данашњег парка Ташмајдан.

Синан паша (око 1506–1596) дугогодишњи велики везир Турске, од 1580. до 1596, који је спалио мошти Светог Саве, родом је био Арбанас.

Иако је велики устанак Срба у Банату убрзо угушен, а несрећног владику Теодора Турци су живог одрали, поштовање Светог Саве, гнусним чином Синан паше ничим није нарушено. Штавише, готово сва потоња велика национална прегнућа Срба одвијала су се угледањем на величанствени пример Светог Саве.

Ускликнимо с љубављу: Данас је Свети Сава, школска слава

Култ Немањића систематски је негован надаље посебно на простору Карловачке митрополије, највише у Срему, али и другде, рецимо у Боки. Фрушкогорски манастир Кувеждин пример је поштовања светородних Немањића.

Када је после Српске револуције створена Кнежевина Србија Милоша Обреновића, Свети Сава је прихваћен и као заштитник просвете, школства у Срба, иницијативом тадашњег професора крагујевачког лицеја Атанасија Николића. Тада је заживела и Светосавска химна.

Још од Карађорђевих устаника Свети Сава је истицан на ратним заставама Срба, а та традиција трајала је све до првих деценија 20. века.

Велики храм Светог Саве изграђен на Врачару један је од показатеља неокрњеног поштовања Светог Саве у Срба до наших дана.

Патријарх Порфирије служи литургију у Храму Светог Саве

У Храм Светог Саве јуче су донете мошти Светих: Јустина Ћелијског, Николаја Жичког, Охридског и Лелићког, Доситеја Загребачког и Платона Бањалучког.

Данас, на дан спомена Спаљивања моштију Светог Саве, патријарх Порфирије ће служити Свету Литургију од 9 часова. Мошти Светог Николаја остаће у Светосавском храму до празника Силаска Светог Духа на Апостоле (23. јуна), а мошти других Светих биће у Храму до 10. маја (до вечерње службе).