Зашто је "дух Аљаске" избледео?

Полемика између руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и америчког државног секретара Марка Рубија о томе да ли су током прошлогодишњег састанка на Аљасци постигнути конкретни договори или су само разматрани предлози отворила је питање колико данас уопште вреде тадашња разумевања.

Како оцењује уредник часописа "Русија у глобалној политици" Фјодор Лукјанов у тексту коју преноси РТ интернешенел, спор двојице дипломата није толико важан због самог садржаја разговора колико због тога што показује да су се политичке околности у међувремену значајно промениле.

Према тој анализи, идеје разматране у Енкориџу представљале су нацрт споразума који је амерички председник Доналд Трамп намеравао да представи Кијеву и европским савезницима као најбоље могуће решење. Полазио је од процене да Украјина нема реалне шансе за војну победу и да би прихватање компромиса било у интересу свих страна, пре свега самог Кијева.

Међутим, у наредних десет месеци, наводи Лукјанов, украјинско руководство и европски савезници успели су да убеде Трампа да руска војна предност није толико велика да би захтевала хитан политички компромис. Иако је Русија у међувремену остварила одређене успехе на фронту, они нису били толико велики да би у Вашингтону променили процену о даљем току сукоба. Истовремено, европске земље наставиле су да одржавају војну и финансијску подршку Кијеву, интегришући Украјину још дубље у европски безбедносни систем.

Наш избор

Трамп између Енкориџа и Брисела: Коме смета окончање сукоба у Украјини?

Лукјанов оцењује да Трампу није пресудно на који начин ће се сукоб завршити, све док исход не буде велика руска победа. У том контексту, амерички председник је више пута поручивао да ће Вашингтон препустити зараћеним странама да наставе борбе уколико то желе, без додатних политичких и дипломатских напора да сукоб буде окончан.

Истовремено, аутор анализе сматра да се пажња Беле куће све више усмерава ка другим кризама, пре свега ка Ирану, док сукоб у Украјини постаје питање које више није у врху америчких спољнополитичких приоритета.

Због тога, закључује Лукјанов, расправа о томе шта је прошле године договорено у Енкориџу данас има пре свега историјски и психолошки значај. Услови на терену, однос снага и политичке процене променили су се толико да ранија разумевања више не могу да буду основа за нови преговарачки процес.

Анализа подсећа да се исто догодило и са преговорима вођеним у Истанбулу у пролеће 2022. године, који су у једном тренутку представљали најближи покушај постизања свеобухватног мировног споразума. После више од четири године сукоба, околности су се толико промениле да је повратак на тадашње услове практично немогућ.

Упркос томе, оцењује Лукјанов да Москва и даље сматра да Вашингтон може имати конструктивну улогу у решавању сукоба, за разлику од европских држава. Међутим, предуслов за то, наводи се у анализи, јесте да америчка администрација поново прихвати процену да војна победа противника Русије није могућа. Док се то не догоди, како се закључује, сваки позив на "дух Енкориџа" остаће само политичка фраза без стварног утицаја на ток преговора.