Нација или појединац, држава или корпорација?

Комунистичка партија Кине (КП Кине) обележила је прошле среде 105. годишњицу постојања.

Зближавање Кине и Индије као нови мотор БРИКС-а

Запад већ три века властитим аршинима мери Кину и непрекидно добија неисправан резултат, па се та пракса у значајној мери прелива и на кинески политички систем који не чини само једна партија, како се погрешно мисли.

У матичном делу Кине, уз КП Кине, претежно у оквиру Свекинеске народне политичке консултативне конференције, делује још осам демократских партија које нису пуке "икебане", већ активни делови укупног кинеског политичког система.

Историја најмоћније политичке организације на свету, КП Кине, није, дакле, само збир преломних политичких одлука и процеса, као што су били "Велики скок напред", "Културна револуција" или "Политика отварања и реформи". Још мање је то читава патологија инерпретација деловања КП Кине у западним медијима током протеклих деценија.

Историју КП Кине данас у највећој мери одређује њена структурна разлика, у односу на сврху западног концепта политичког удруживања.

Што је брзо, то је кусо: Инжењери против правника

У Пекингу, наиме, сматрају да на Западу политичке странке предност дају интересима својих кључних финансијера и бирача како би освојиле гласове и да имају тенденцију да продубљују поделе међу друштвеним групама, ради учвршћивања властите бирачке базе.

Ограничени кратким мандатима, политичари на Западу предност дају краткорочним политикама које доносе брзе резултате, а народ не каже баш узалуд да је кусо све оно што је брзо.

Са друге стране, Кина је створила феномен инжењерске државе. Нико није боље од Ден Ванга дефинисао овај феномен: "Кина је инжењерска држава која третира грађевинске пројекте и технолошку надмоћ као решење за све своје проблеме, док су САД правничко друштво, опседнуто заштитом богатства кроз доношење правила, а не производњом материјалних добара."

Укратко, док је "зец" Вашингтон покушавао да сузбије Пекинг правним механизмима, односно санкцијама и царинама, "корњача" Кина је упорно градила инфраструктуру код куће и широм света, те производила све боље грађевинске машине, мобилне телефоне, рачунаре, а сада тој листи, уз небројене друге производе, треба придодати аутомобиле и чипове.

Када се 2008. године аутор ових редова затекао у Пекингу, Кина је имала брзу пругу Пекинг–Тјенцин, дугу око 140 километара.

Равноправност и мултилатерализам: Шта је Сијева Иницијатива за глобално управљање

Осамнаест година касније, мрежа кинеских брзих пруга је дуга педесетак хиљада километара. То је највећа и најпоузданија мрежа брзих пруга на свету и значајно по дужини пруга, али и квалитету услуга, надмашује остатак света.

Запад више није у стању да дугорочно да улаже, понајмање у јавном интересу

Иста ствар је и са мрежом ауто-путева, побољшањем еколошких услова и скоком удела обновљивих извора енергије у енергетској мрежи Кине, а врло слично је и са међународним иницијативама, где се такође одвија трка америчког "зеца" са кинеском "корњачом".

Док Кина успева да оствари иницијативу "Појас и пут", Запад се дословно удавио у испразним и притом помпезним најавама сличних иницијатива, које није успео да оствари или их реализује брзином пужа.

Сетимо се Нове иницијазиве Пута свиле, коју је била најавила Хилари Клинтон још 2011. године, па Blue Dot Network (2019), Build Back Better World (2021), Build Back Better World (Еропска унија, 2021), Partnership for Global Infrastructure and Investment (2022)...

Русија и Кина: Зелена енергија као стратегијски простор ширења енергетске сарадње

Ефикасно кинеско планирање и располагање државним капиталом, често у партнерству са приватним, показало се далеко ефикаснијим од краткорочног шпекулативног приступа власника приватног капитала. Нерасположење приватних власника капитала да стратегијски улажу у јавном интересу показало се као промашај политике самог Запада.

Али, ко ужива плодове ефикасности кинеске економије и друштвеног система посвећеног народу, а не потенцијалној олигархији?

Народ, а не капитал

Одговор је једноставан: плодове кинеске економије и тамошњег друштвеног система уживају Кинези, а не примарно и ексклузивно велике компаније, као у САД и земљама Запада. Просечан Кинез мое да рачуна да ће догодине имати (неколико десетина евра) већу плату и још више могућности.

Ефикасност компанија је важна и на њој се инсистира, јер су у Кини на време проценили да је једнакост могућности у сиромаштву бесмислица, али интерес целине кинеске нације није подређен добити компанија и интересима потенцијалне олигархије.

Овај концепт је у снажној вези и са кинеским разумевањем људских права.

Под утицајем конфучијанске традиције, али и искуства дугих периода агресије коју је Кина претрпела током 19. и у првој половини 20. века, затим сиромаштва, колонијалних притисака и грађанских сукоба, Кина наглашава да су права на безбедност и живот, развој, економску самосталност, образовање и социјалну стабилност предуслов за остваривање свих осталих права.

Отуда не треба да чуде резултати анкете коју је кинеска медијска кућа ЦГТН (China Global Television Network) спровела у 41 земљи, међу којима су биле САД и Велика Британија.

Према резултатима ове анкете, у 30 од 41 анкетиране земље испитаници сматрају да је КП Кине, која представља темељне интересе најширих слојева народа, у бољој позицији од западних политичких партија да штити укупне и дугорочне интересе државе.

Овакав став дели више од 70 одсто испитаника у Индији, Индонезији, Пакистану, Јужноафричкој Републици и Нигерији, што је на неки начин очекивано, али се испоставило да и већина испитаника у Великој Британији и САД, са стопама сагласности од 62,5, односно 61,5 одсто, сматра данас исто то.

Догађаји на Тијенанмену као први покушај извођења "обојене револуције"

На крају, вреди истаћи да су догађаји из 1989. године, које везујемо за трг Тијенанмен, били покушај прве "обојене револуције".

Наш избор

Четврт века ШОС-а: Шангајски дух стабилизује 21. век

Спречавање те врсте насилне промене власти под фирму демократије, а у ствари учитавања интереса западних корпорација у кинески политички систем, било је главна победа КП Кине на путу ка висококвалитетном развоју који је у Кини тренутно у току.

Крајњи циљ КП Кине је остварења идеала изградње имућног друштва до 2049. године, када ће бити обележена стогодишњица оснивања НР Кине.

Највећу грешку у "мерењу" са почетка овог текста, Запад чини стављајући хладноратовске растере на модерну Кину. Кина није ригидна комунистичка земља у хладноратовском смислу, већ васкрсла конфучијанска национална империја која је свесна себе и себи више никада неће допустити репризу 19. и прве половине 20. века.

Срж политике КП Кине и неспорне подршке коју ова ужива међу Кинезима од којих је 101,29 милиона чланова поменуте партије, треба тражити управо у тој околности, као и околности у којој меротократија игра једину улогу у регрутацији њених чланова, што КП Кине, такође, структурно и по квалитету одваја од политичких странака Запада.