
Последња деоница владавине Зеленског: Ко ће бити нови плаво-жути "краљ брда"

Док се потенцијални ривали Владимира Зеленског активирају, а питање мировних преговора поново долази у центар пажње, борба за будућу власт у Украјини постаје све отворенија, оцењује у својој анализи Александар Бобров, доктор историјских наука и руководилац дипломатских студија Института за стратешка истраживања и прогнозе Универзитета РУДН.
Бобров савремени политички систем Украјине пореди са традиционалном словенском зимском игром "Краљ брда", у којој играч који освоји доминантну висину мора да је брани од свих ривала, све док га неко од њих не свргне и заузме његово место.
Он подсећа да је Леонид Кучма био једини председник савремене Украјине који је одслужио два узастопна мандата, док је председнички мандат Владимира Зеленског истекао 2024. године.

Према оцени аутора, Зеленски је од тада свој политички капитал усмерио на спречавање одржавања избора, који би за њега могли да представљају "политичко самоубиство".
Од "Слуге народа" до борбе за останак на власти
Бобров подсећа и на политички успон Зеленског, који је пре уласка у политику каријеру градио у индустрији забаве.
Његова велика прилика дошла је у другој половини 2010-их, са телевизијском серијом "Слуга народа", у којој је играо скромног професора који постаје председник након што снимак његове критике корупције постане виралан.
У стварној председничкој кампањи Зеленски је, према Боброву, изградио имиџ "украјинског Роналда Регана", критикујући свог претходника Петра Порошенка и обећавајући мир у Донбасу.
Ипак, још пре почетка Специјалне војне операције постојали су показатељи да та изборна обећања неће бити испуњена. После почетка сукоба, Зеленски је пропустио могућности да пристане на решавање у ранијим фазама, међу којима се издвајају преговори у Истанбулу у априлу 2022. године.
Данас се, према његовој анализи, украјинска политичка дебата све више окреће могућности одржавања председничких избора.
Бобров сматра да би Зеленски на њима могао да се суочи са озбиљним проблемима због замора становништва од рата и питања која се постављају у вези са приступом Кијева преговорима са Москвом.
Како руски услови после сваке рунде преговора постају све тврђи, у Украјини се све више поставља питање цене наставка сукоба и чињенице да услови потенцијалног коначног споразума временом постају све неповољнији.
Ривали Зеленског излазе на сцену
Политички противници Зеленског покушаће да његову власт учине одговорном за губитак територија, разорену економију и демографско исцрпљивање земље. Истовремено ће настојати да политику актуелне власти представе не само као погрешну већ и као криминалну и мотивисану личним богаћењем.
У том контексту аутор помиње антикорупцијске истраге које су обухватиле људе из најближег окружења Зеленског, укључујући сувласника студија "Квартал 95" Тимура Миндича и бившег шефа председничког кабинета Андреја Јермака.
Истовремено расте активност потенцијалних претендената на председничку функцију. Међу њима је Валериј Залужни, бивши главнокомандујући Оружаних снага Украјине и садашњи амбасадор у Великој Британији, за кога Бобров ипак оцењује да има ограничене шансе за победу.
Као највеће политичко изненађење године аутор издваја успон Михаила Фјодорова.
Фјодоров је најпре био министар дигиталне трансформације, а потом министар одбране, где је предлагао високотехнолошке методе ратовања против Русије. Његови ставови су се сукобили са ставовима тадашњег главнокомандујућег украјинске војске Александра Сирског.
Бобров наводи да је Зеленски, препознавши политичку претњу у младом и све популарнијем Фјодорову, реконструисао владу и сменио и њега и Сирског. Смена Фјодорова изазвала је протесте у више украјинских градова, назване "Картонски Мајдан".
Иако су протести брзо ослабили, а Фјодоров потом именован за саветника италијанског министра одбране, овај догађај описан је као најозбиљнији унутарполитички изазов за Зеленског од његовог доласка на власт 2019. године и могуће упозорење пред будућу промену власти.
Повратак преговора и нови притисак на Кијев
Посебно важан део анализе односи се на обновљену дипломатску активност америчког председника Доналда Трампа и његове администрације у вези са Украјином.
Бобров то повезује са унутрашњом политичком ситуацијом у САД и последицама америчке операције против Ирана. Према његовој оцени, Трамповој администрацији потребан је велики спољнополитички успех, због чега је поново усмерила пажњу на решавање украјинског сукоба.
У том контексту аутор наводи посету директора ЦИА Џона Ретклифа Москви, разговоре америчког министра финансија Скота Бесента са руским министром финансија Антоном Силуановом на маргинама самита Г20, као и посете специјалних америчких изасланика Стива Виткофа и Џареда Кушнера Москви и Кијеву.
Као најконкретнији резултат тих дипломатских активности представља наставак трилатералних преговора Русије, Украјине и САД у октобру.
Међутим, поновно америчко ангажовање не треба тумачити као успех украјинске дипломатије и повратак Трампа политици "евроатлантске солидарности". То би више могло да буде повезано са променама ситуације на фронту и приближавањем руских снага Славјанско-краматорској агломерацији.
Бобров подсећа да је одбијање Зеленског да повуче украјинске снаге са преосталих делова Доњецке области под контролом Кијева било једно од главних питања које је спречило реализацију такозване "формуле из Енкориџа".
У закључку анализе истиче се да би евентуални губитак Донбаса, уз руске ударе на украјинску лучку инфраструктуру и последице које они имају по приступ Украјине Црном мору, могао би да доведе власт Зеленског у изузетно тежак положај.
Због тога Бобров сматра да постоји велика могућност да коначни споразум о решавању сукоба не потпише Владимир Зеленски, већ неки нови украјински лидер — нови жуто-плави "краљ брда".






