У златној светлости атинске вечери, са Акропољем и Партеноном за леђима, у прилично театралном наступу, амерички државни секретар Марко Рубио је 7. октобра позвао на "одбрану западне цивилизације", како би Запад "задржао своје место на челу света". Запад је, изјавио је он, "највећа цивилизација на свету, коју данас морамо бранити са истом страшћу са којом су је бранили наши преци".
Рубио је у Атини позвао на нови крсташки рат, примећује социолог Рикардо Мартинс за сајт "Њу истерн аутлук". Притом, Рубио је веома грубо фалсификовао историју, представљајући чињенице ван њиховог историјског контекста. Један пример би требало да буде довољан: Ксерксов поход на Грчку.
Ксерксови – персијски – походи представљени су као агресија на саме темеље западне цивилизације, наставља Мартинс, у циљу оправдања данашњег америчко-израелског рата против Ирана.
Рубио је осудио персијску империјалну експанзију, али не и експанзију Александра Великог, европских конквистадора или британских досељеника у Америку. То су, према Рубију, били чинови достојни дивљења. Међутим, зашто би освајање требало да добије другачије морално значење у зависности од тога ко га спроводи, пита се Мартинс.
Запад је, изјавио је Рубио, једноставно морално и интелектуално супериоран. Ова привидна софистицираност је део његовог политичког театра: Запад треба да доминира управо зато што је Запад Запад и зато што је хришћански.
Ова порука државног секретара упућена је, међутим, пре свега Европљанима.
Нема више лаких победа за "Матрикс"
Када је Ернан Кортес стигао у Мексико 1519. године, подсећа Мартинс, он није крочио на празан континент, који није имао сопствену цивилизацију, већ је затекао свет са развијеним политичким институцијама и сопственим културним достигнућима.
Шпанско освајање је било типично колонијално освајање, које је немилосрдно затирало старе цивилизације. Рубиjeв говор, такође, представља знак да Трампова администрација не одустаје од униполарне доминације планетом, иако су се промениле темељне парадигме моћи, пише бивши британски обавештајац и дипломата Алистер Крук за сајт "Форум геополитикс".
"Умрежени, наднационални слој", наставља он, "дуго је спроводио свој глобални 'велики план' путем фабриковања јавног пристанка за ратове, али се коначно суочио са границама своје моћи. И дошли смо до тренутка када сви могу да виде: 'Цар је го'."
Његови традиционални инструменти – америчка војска, доларски систем, кредитна замка, бретонвудске структуре, економска шок-терапија и валутни ратови – више не успевају да одрже амерички примат.
Односно: нема више лаких и брзих победа за Матрикс, пише Крук. Традиционални инструменти за очување позиције на "челу света" показују се неефикасним против држава које располажу алтернативама, као што показују примери Кине, Русије и Ирана.
Ко влада светом иза кулиса
Ипак, није реч о претњи Западу, на начин на који то види Рубио. То, у ствари, значи предвиђање суштине савремених сукоба. "Велики план за једну глобалну владу", уочава Крук, "био је рат усмерен на елиминисање цивилизацијских држава, које нуде другачији начин посматрања и разумевања света."
Бивши британски премијер Бенџамин Дизраели је још 1846. године закључио: "Светом управљају личности које се веома разликују од оних које замишљају они који нису 'иза кулиса'". Дизраели је у више наврата изричито упозорио на "светску револуцију" (или, савременим речником речено: "обојених револуција"). Он је указивао на постојање "плана" који је стајао иза избијања револуција широм Европе средином 19. века.
Данас Емануел Тод, угледни француски историчар и антрополог, понавља Дизраелијеву мисао: он у данашњим ратовима види нешто много дубље од низа изолованих и засебних територијалних сукоба.
Заправо, тврди Тод, Москва не води рат против двадесетак милиона становника Украјине, додаје британски дипломата, већ се, преко Украјине, суочава са читавим атлантистичким блоком, са НАТО-ом у целини, његовим обавештајним службама, арсеналима, сателитима, војном индустријом и медијском машинеријом: "Украјина је само поприште операција, бојно поље у оквиру једног латентног светског рата."
Било да је реч о Украјини, Ирану, Јемену или Кини – све су то попришта операција; једно од многих бојних поља, која су међусобно повезана тиме што су увучена у латентни светски (грађански) рат.
Сукоб између Кине и САД остаје кључан сукоб нашег доба
За Тода, данашњи ратови представљају цивилизацијски сукоб између Запада, који је у опадању, и Русије, која брани традиционални и суверени концепт политичког поретка.
Немачки публициста Волфганг Минхау тврди да би се сукоби у Украјини, као и они у Ирану и на Блиском истоку ускоро могли спојити у један јединствени рат – при чему геополитичко ривалство између Кине и САД остаје кључни сукоб нашег времена.
Емануел Тод истиче да Запад, упркос својој привидној економској и технолошкој надмоћи, показује знаке дубоке крхкости: демографско старење, кризу поверења, деиндустријализацију. Како примећује шведски новинар Матијас Форсгрен: "Западни центар је деценијама уназад живео од финансијализације и систематског премештања производње у иностранство. Индустријски капацитети су измештени у земље са ниским надницама, а западне економије су се окренуле извлачењу ренте, инфлацији вредности имовине и рециклирању глобалне штедње путем доларског система."
Догађаји из 2008. године, када се систем нашао на ивици колапса, разоткрили су колико се ова структура приближила понору. Године обележене пандемијом ковида поновиле су тај образац у далеко већим размерама, при чему су структурни проблеми остали нерешени. Оно што је изграђено, упозорава Форсгрен, јесте систем који је још више оптерећен дуговима.
Све до 2022. године, када је Европа одлучила да стане уз Украјину, њени владајући слојеви били су део овог пројекта "великог плана", којим управља моћни блок "глобалне владе".
Владајуће елите у Европи су и даље заробљене у том "дизајну", али, у нашој ери, обележеној појавом Трампа, ЕУ и САД више нису равноправни партнери. Данас је реалност, уочава Крук, да Америка не може да ризикује вертикалну ескалацију у свеопшти рат како би очувала глобални примат, јер је њена војска превише исцрпљена и постала је дисфункционална.
Противници попут Русије и Ирана одабрали су суптилнију, спорију, али далеко амбициознију стратегију, сматра Тод, која комбинује војни притисак, економски рат, дипломатске битке, геополитички утицај и информациони рат. У том сукобу, циљ није само војна победа, већ трајно преобликовање светског поретка.
Рат у које Европа нема изгледа за победу
Како би управљале овом новом парадигмом ратовања, САД пребацују "аспект вертикалне конфронтације" на своје заступнике (проксије). Један од најважнијих америчких проксија је Европа/ЕУ:
"Европски континент се претворио из савезника у ресурс: економски исцрпљен, политички заробљен и војно припремљен да послужи као поприште на којем ће се платити цена ’поправке’ империје", тврди Форсгрен.
Крајњи домет америчке стратегије јесте контролисана ескалација, која америчку територију чува као безбедну зону, а Европа преузима на себе последице исцрпљивања, као и нуклеарни ризик.
Настављајући да делује као послушни заступник – кроз континуирано снабдевање Украјине ракетама и дроновима за нападе дубоко унутар руске територије – Европа мора да, пре или касније, очекује руску одмазду, која ће вероватно бити пажљиво одмерена.
У том рату, међутим, како признаје Минхау, Европа нема изгледа за победу.
Мантра да су "нуклеарне претње" председника Путина само "блеф" служи томе да смањи европски страх од ескалације. У том контексту – пошто је амерички потенцијал за ескалацију углавном исцрпљен – Вашингтон не жели да амерички градови буду изложени нуклеарним ударима.
Уосталом, америчко тактичко нуклеарно оружје је и током Хладног рата било намењено за употребу унутар Европе, против снага на европском тлу, са циљем да се нуклеарни сукоб задржи унутар одређених географских граница, подсећа Форсгрен.
Европљани, спремите се за будући рат са Русијом
Порука Марка Рубија упућена Европљанима – који морају да се "дисциплинију ради заједничке одбране Запада" – заправо гласи: Европљани, спремите се за рат који није ваш већ наш рат.
Европљани би најзад морали да схвате да их Американци припремају за рат који не желе европски грађани, а ни Русија. "Удвајање улога" (интензивирање већ ионако ризичне стратегије) – што Европљани очигледно намеравају да учине – уопште није стратегија, примећује Крук.
Ширење страха у вези са (измишљеном) руском хибридном агресијом лако може прерасти у наратив који сам себе испуњава и да доведе до нехотичног избијања правог, "врућег" рата у Европи.
Докле су Европљани у томе спремни да иду?
Видећемо. За сада, европске елите поричу очигледну чињеницу да Украјина губи рат против Русије, док САД и Европа балансирају на ивици колапса тржишта обвезница и суочавају се са јасним доказима да њихово једино оружје против Русије – санкције – никада није дало резултате.
На ово важно питање за сада нема јасног одговора. Могуће је и једно и друго. И мир и рат. Трајни мир, или рат који ће, према изјавама руских званичника, бити изузетно кратак...