Шпанска десница могла би поново да распламса каталонски сепаратизам

Готово деценију након што је покушај отцепљења Каталоније гурнуо Шпанију у једну од највећих уставних криза у њеној новијој историји, питање независности овог региона готово је нестало са политичке сцене. Али оно што годинама није успевало каталонским сепаратистима, могла би да учини шпанска десница – да поново распламса покрет за независност.

На изборима заказаним за 29. новембар, према истраживањима јавног мњења, победа се смеши конзервативној Народној партији (ПП) и десничарском Воксу. Њихово чврсто залагање за јединство Шпаније могло би, међутим, да произведе управо супротан ефекат у Каталонији, региону са осам милиона становника.

"Знамо да ће сигурно ограничити наша овлашћења у области самоуправе и веома грубо интервенисати у каталонском друштву. То би било као доливање бензина на ватру", упозорава Франсеск-Марк Алваро, кандидат Републиканске левице Каталоније (ЕРЦ) за Сенат.

Реченица која је уздрмала Шпанију: Педро Санчез Каталонију назвао – државом (ВИДЕО)

Још оштрија је посланица сепаратистичке странке Заједно Миријам Ногерас, која тврди да Каталонију "никада није поштовала ниједна шпанска влада, нити режим".

"Без обзира на политичку боју, следећа шпанска влада биће потпуно иста као претходна када је реч о једном суштинском питању – Каталонији", рекла је она, додајући да ће покрет за независност поново добити замах, јер "зависност Каталоније од Шпаније све чини сиромашнијима".

За Мадрид, улог није само политички. Каталонија је, после Андалузије, друга највећа аутономна заједница у Шпанији, учествује са око 19 одсто у националној економији, а у њој живи 16,5 одсто становништва земље.

Крај Санчезове ере

Социјалистички премијер Педро Санчез дошао је на власт недуго после неуспелог покушаја проглашења каталонске независности 2017. године, када је неколико сепаратистичких лидера побегло у иностранство, док је деветоро завршило у затвору.

За разлику од Народне партије, која је заговарала бескомпромисан однос према сепаратизму, Санчез се определио за преговоре и уступке каталонским странкама, у замену за њихову подршку у парламенту. Закон о амнестији учесника покушаја отцепљења разбеснео је шпанску десницу, али је истовремено допринео смиривању политичких тензија у Каталонији, уклонивши један од главних разлога незадовољства националиста.

У међувремену се распало и јединство сепаратистичких странака, које је пре десетак година било један од кључних покретача борбе за независност. Према подацима регионалног статистичког института, 43 одсто Каталонаца и даље подржава независност, али им то питање више није међу приоритетима. Становање, имиграција и криминал потиснули су сепаратизам у други план.

Чак је и Карлес Пуџдемон, бивши председник Каталоније и главни заговорник отцепљења 2017. године, недавно признао да је "девет година касније покрет за независност подељен и ослабљен". У разговору за каталонски лист "Ел Пунт Авуи", из белгијског Ватерлоа, где живи од бекства из Шпаније, Пуџдемон је свој однос према шпанској држави објаснио необичним поређењем.

"Оно што желим јесте да престанем да будем Шпанац. Не говорим то као чин одбацивања или презира. Често то упоређујем са особом која се осећа као жена заробљена у мушком телу", рекао је и додао је да би требало да има могућност да "откаже" шпанско држављанство, као било коју другу претплату.

Вукови у јагњећој кожи

Иако су Народна партија и Вокс годинама били најоштрији противници каталонског сепаратизма, током предизборне кампање настоје да ублаже реторику. Лидер Народне партије Алберто Нуњес Фејхо, који је Санчеза оптуживао за разградњу уставног поретка успостављеног 1978. године, сада уверава Каталонце да немају разлога за страх.

Шпанија се не да: Ништа од захтева каталонских сепаратиста за признање тзв. Косова

"Нисам овде да централизујем власт, већ да омогућим да самоуправа функционише и да шпанска држава буде присутна у Каталонији", поручио је у интервјуу за барселонски лист "Ла Вангардија".

Чак је указао на проблем нереализованих инфраструктурних пројеката у Каталонији, понављајући једну од дугогодишњих замерки тамошњих националиста.

Ипак, Фејхо намерава да укине закон о амнестији каталонских сепаратиста, мада тај потез не би имао практичне последице. Истовремено, позива се на сопствено галицијско порекло како би показао да разуме значај регионалног језика, културе и идентитета.

И Вокс је привремено потиснуо каталонско питање у други план. Странка која је политички успон изградила на оштром противљењу сепаратизму, захтевима за забрану странака које се залажу за независност и укидање децентрализованог уређења Шпаније, сада се првенствено бави имиграцијом. Њен лидер Сантијаго Абаскал поручује да каталонски идентитет треба заштитити од "исламизма".

Ублажена реторика могла би да буде и покушај да се не отуђе гласачи Каталонског савеза, крајње десничарске странке која се залаже за независност, али неће бити противник Воксу на општим изборима.

Међутим, каталонски председник, социјалиста Салвадор Иља, не верује у преображај деснице.

"Ти вукови се сада представљају као мала јагњад када је реч о регионалној самоуправи. Провели смо 47 година градећи нашу самоуправу. А током само једног мандата Фејхоа и Абаскала све би могло да оде низ воду", рекао је.

Језик као ново бојно поље

Колико би далеко нова десничарска влада могла да оде у обрачуну са каталонским сепаратизмом, зависиће од односа снага између Народне партије и Вокса.

Укидање регионалне самоуправе или забрана сепаратистичких странака били би радикални потези којима се Народна партија раније противила. Али постоји и мање драматично, а политички веома осетљиво питање – каталонски језик. Нова влада могла би релативно лако да укине могућност употребе регионалних језика, попут каталонског, баскијског, валенсијског и галицијског, током расправа у шпанском Конгресу посланика.

За сепаратисте би то, према оцени Ориола Бартомеуса, директора Института за политичке и друштвене науке из Барселоне, представљало "објаву рата".

Санчез непожељан у Мурсији: Шпанском премијеру парламент региона показао врата

Франсеск-Марк Алваро из Републиканске левице Каталоније сматра да се наговештај политике будуће владе већ може видети у Валенсији и на Балеарским острвима, где Народна партија и Вокс заједно владају и спроводе мере усмерене на смањење употребе локалних језика, који су варијанте каталонског.

"Влада Народне партије и Вокса сигурно ће се одлучно противити моделу наставе на каталонском језику који се примењује у каталонским школама", тврди Алваро.

Он очекује и смањење финансирања каталонске владе, као и ограничавање њених овлашћења, укључујући област полиције.

Према Бартомеусовој оцени, Фејхоова спремност да заоштри каталонско питање зависиће и од успеха његове владе на другим пољима, али и од притиска могућег коалиционог партнера.

"Каталонско питање је увек ту, спремно да послужи политичким интересима. Ако, на пример, не можете да спроведете успешну економску политику, увек можете да поведете културни рат", објашњава он.

Сепаратисти чекају своју прилику

Парадоксално, долазак на власт странака које се најодлучније противе отцепљењу Каталоније могао би да буде управо оно што је ослабљеном покрету за независност потребно.

Пуџдемонова странка Заједно за Каталонију, која бележи пад подршке у анкетама и која је допринела расписивању ванредних избора гласајући против Санчезових мера у области становања, већ неко време прижељкује промену власти у Мадриду.

"Заједно верује да ће влада Народне партије и Вокса погодовати оживљавању покрета за независност", каже Бартомеус.

Према његовим речима, сепаратисти рачунају на долазак шпанске националистичке владе која ће загорчавати живот Каталонији, како би се поновио политички образац који је довео до кризе 2017. године.

И сам Пуџдемон у дубоким поделама шпанске политике препознаје прилику.

Каталонска алијанса јача: Миграције и безбедност важнији од независности?

"Чак и у најтежим тренуцима за покрет за независност, Шпанија ствара кризе које би требало да будемо спремни да искористимо", поручио је.

Пуџдемон од 2017. живи у Белгији, али је после дуготрајне правне битке шпанско правосуђе коначно одлучило да се закон о амнестији може применити и на њега. Његов повратак у Каталонију, који се очекује после избора, могао би да охрабри присталице независности баш у тренутку када би власт у Мадриду могла да преузме десница која се сепаратизму најжешће противи.

Тако би Шпанија поново могла да се суочи са старим парадоксом: што Мадрид буде одлучније бранио јединство државе, то би каталонски сепаратисти могли да добијају више разлога да га доводе у питање.