После прошлогодишњег "кредита" – заправо поклона – од 90 милијарди евра једном од најбесрамније корумпираних, али и потпуно банкротираних режима заснованих на клијентелизму, ЕУ се спрема да баци још 45 милијарди евра на Кијев, спасавајући га од непосредног финансијског колапса буџета, пише у својој анализи за РТ интернешенел Тарик Сирил Амар, историчар из Немачке који ради на Универзитету Коч у Истанбулу.
"То, да се разумемо, не треба мешати са других 45 милијарди евра које тек треба исплатити као другу траншу оних 90 милијарди, издвојених практично јуче", написао је Амар.
Како каже, када је тих 90 милијарди евра одобрено, поједини посматрачи назвали су то планом Б Европске уније, јер је немачко руководство блока – Фридрих Мерц у Берлину и Урсула фон дер Лајен, која држи положаје у бриселском бункеру – заправо желело да уместо тога конфискује руску државну имовину вредну више од 200 милијарди евра.
Али, пошто су их у томе осујетиле Белгија (земља за коју је Берлин одавно требало да научи да не покушава да прође кроз њу) и Италија (тај стари немачки савезник и извор главобоља), Фриц и Урши морали су да се задовоље тржиштима капитала.
Додавање још 45 милијарди евра – уз истовремено позивање држава које нису чланице ЕУ да и саме издвоје више новца – представља план Ц.
"Али приметимо да смо овог пута барем поштеђени дугих, тврдоглавих и веома немачких покушаја да се најпре опљачка Русија. То може бити знак све већег реализма или схватања да би захтевати учешће у мировним преговорима са Москвом, а истовремено спроводити огромну пљачку државне имовине, било превише апсурдно чак и по често кафкијанским стандардима ЕУ", истиче аутор који се бави Русијом, Украјином и Источном Европом, историјом Другог светског рата, Хладним ратом и политиком сећања.
У међувремену, додаје, немојте се заваравати, то је отприлике једина позитивна претпоставка која се, уз доста натезања, може изнети о овој операцији.
Западни мејнстрим медији не престају да ове огромне поклоне погрешно називају "кредитима", али ће у стварности рачун платити порески обвезници ЕУ. Формално, Украјина би требало да врати новац Европској унији, али тек када Русија исплати "репарације" Кијеву. То се неће догодити и зато ће терет пасти на буџет ЕУ, који служи као гаранција за те кредите.
Укратко, оно што се естаблишмент ЕУ спрема поново да уради јесте да преда огромну количину новца својих поданика режиму Зеленског, док тај режим – готово као да заузврат узвраћа услугу – наставља да лови сопствене поданике за западни посреднички рат против Русије, који их претвара у топовско месо. То свакако јесте нека врста договора. Назвати га "поштеним" било би прилично изопачено.
То је дубоко неправедно не само према обичним Украјинцима који животима и деловима тела плаћају овај нимало џентлменски споразум. И грађани ЕУ, од којих се још не тражи – нити се присилно регрутују као у Украјини – да жртвују своје животе, такође пролазе веома лоше. Не само да ће бити задужени за укупно, за сада, 135 милијарди евра, већ ће имати и суморно задовољство да знају да те силне милијарде сасвим сигурно нису потрошене на њих.
А ни тренутак није нарочито повољан. Као прво, иако ЕУ тренутно на сва звона објављује да њена економија стоји боље него што се очекивало, прогнозе раста и даље су веома скромне. Кључни показатељи, попут инфлације, високог и растућег јавног дуга, буџетских дефицита и високих трошкова државног задуживања (на пример, ради давања поклона Кијеву), и даље не уливају оптимизам.
Ту је затим и чињеница да расположење према финансирању Украјине постаје све мрачније. Марин ле Пен, водећа представница нове деснице уочи председничких избора у Француској 2027. године, на пример, искључила је могућност даљег сипања новца у украјинску рупу без дна уколико победи.
До сада је Париз био највећи финансијски подржавалац Украјине унутар ЕУ после Берлина. Неколико мањих држава – за сада Бугарска, Чешка, Мађарска и Словачка – већ је одлучило да се изузме од плаћања данка омиљеном режиму Зеленског у Немачкој. Последњи покушај Берлина да их уценама натера на покорност, барем засад, није успео да сломи њихов отпор.
"Чак се и у Мерцовој Немачкој – где је он, додуше, најнепопуларнији канцелар свих времена – тло мења, мада споро. Тамо је помоћ Украјини претекла миграције и постала питање које највише поларизује друштво јер, како је чак и 'Шпигл' – партијски орган радикалног центра, одушевљено наклоњен рату у Украјини – морао да призна, 'солидарност са Украјином слаби', стварајући 'још један проблем' влади у Берлину. Како деликатно речено", наглашава Амар.
За сада је готово извесно да ће естаблишмент ЕУ истерати своје. Штавише, владе које се усуђују да пруже отпор могле би да буду кажњене на овај или онај начин. Ипак, када би тај исти естаблишмент ЕУ имао икакву способност предвиђања, не би славио.
Аутор поручује да погледате ширу слику и видећете очајнички покушај да се новцем надокнади оно што ЕУ недостаје у политичкој тежини, због сопствене катастрофално погрешне одлуке да безрезервно стане на страну западног посредничког рата против Русије.
Док се боре да уопште буду укључени у мировне преговоре, њени лидери се, у суштини, окрећу против сопствених поданика и извлаче из њих још мало – заправо, много – новца. Одржавајући режим Зеленског на површини и у животу, та иста ЕУ прећутно прихвата његов ужасан ниво корупције и проневера, да и не говоримо о широко распрострањеним криминалним активностима, у земљи и иностранству, као и о његовом ауторитаризму и бруталном поступању према обичним Украјинцима.
"Једног не тако далеког дана, и обични грађани ЕУ и Украјинци могли би да схвате колико је ова политика сулуда, неправедна и, не на последњем месту, расипничка. Тада ће уследити право полагање рачуна", закључио је Тарик Сирил Амар.