Бивши саветник Роналда Регана: Прагматична Москва и неразумни Вашингтон

Више од годину дана након почетка руске Специјалне војне операције, наратив о "агресорском рату руског председника Владимира Путина", како то медији западног главног тока неизоставно описују, и те како је присутан међу западним лидерима.

Тако је за светску кризу, коју најбоље илуструје чињеница да је Сат судњег дана никада ближи поноћи која симболично представља сутон човечанства, одговоран искључиво Путин, који бива поређен са Хитлером (док неонацизам буја у украјинским редовима), а СВО покренута искључиво због необузданих, неоколонијалистичких територијалних амбиција.

Бивши Реганов помоћник: Фразе без решења на Минхенској конференцији

Међутим, како указује сарадник на Кејто институту и бивши специјални помоћник председника Роналда Регана, Даг Бендоу, почетак СВО није био ничим изазван, а да је "неразумни" руски председник и те како разуман.

Ко је крив за погоршање односа Русије и САД?

Западни лидери су "разметљиво лагали о својим плановима за проширење НАТО-а, прекршили обећања дата Москви и игнорисали њене безбедносне бриге", пише Бендоу у тексту за "Америкен конзерватив" под насловом "Руски реализам", и додаје да "Запад, у свој својој охолости и надмености, настоји да препумпа значај сукоба у Украјини и претвори ограничену, локалну конфронтацију у потенцијално катастрофалан светски пожар."

Бендоу такође указује да се Москва за време Путина ни на који начин није показала као претња по европску сигурност, а тек не америчку.

"Америка и Русија немају значајне територијалне спорове, нити постоје докази да Путин или било која друга озбиљна особа у Москви жели рат са САД. Иако није популарно то признати, Вашингтон је био далеко најагресивнија војна сила од краја Хладног рата, наневши много већу штету и убивши много више људи него било која друга држава. Ништа што је Русија урадила није угрозило Америку на било који смислен начин", пише аутор.

"Неразумни" Путин

Даг Бендоу указује да се руски лидер показао као изузетно прагматичан од почетка своје каријере, те да је ступио на функцију без назнака антагонизма према САД.

Штавише, Бендоу подсећа да је Путин први светски лидер који је контактирао Џорџа Буша након напада 11. септембра 2001. године, и да је исти пријатељски и отворени став исказао током свог историјског говора у Бундестагу две недеље касније.

Тврдње да Путин жели да "васкрсне" Совјетски Савез или да створи ново "руско царство" падају у воду када се узме у обзир да је Москва имала разлог за сваку своју интервенцију.

Аутор подсећа да је рат у Грузији 2008. године покренуо Сакашвилијев режим гранатирањем руских трупа, док, цитирајући речи Фионе Хил, указује да су и сами НАТО званичници били свесни да ће инсистирање на уласку Грузије и Украјине у НАТО 2008. године "вероватно изазвати превентивну руску војну акцију."

"Трн у оку брата свог"

Бендоу такође одбацује напоре да се текућа борба опише као борба између демократије и аутократије као бесмислене, и додаје да постоји разлог зашто Глобални Југ није одушевљен реториком Вашингтона.

Иако Бајденова администрација наставља да говори о својој историјској привржености демократији, Вашингтон никада није имао проблема да послује са аутократским државама када му је то било у користи, док су, како наводи Бендоу, и Европљани вредновали профит више од принципа при успостављању политичких веза широм света.

Поврх тога, Бендоу подсећа да су САД, више него било која друга нација, збациле, поткопале и смениле више страних лидера него било која друга нација - укључујући и оне који су демократски изабрани.

"Главна дужност Вашингтона је према америчком народу, а не према Европи или Кијеву. Америчка и европска политика треба да буду усмерене на окончање, а не на подстицање рата. Екстравагантне тврдње о глобалном значају Украјине, да будућност света зависи од исхода садашњег сукоба, обична су бесмислица", закључује Даг Бендоу.