"Шпигл": Прљава истина о зеленој индустрији

Иницијатори су то прославили као "највећу јавну економску изјаву у историји".

У јануару 2019. више од 3.600 америчких економиста подржало је увођење пореза на угљеник, укључујући 28 нобеловаца и четири бивша централна банкара. Стављање цене на емисије гасова стаклене баште је "најисплативије средство" за "давање економским актерима подстицаја за будућност са ниском емисијом угљеника", навели су они.

Данас је заштита климе контратежа индустријској политици, поручује "Шпигл".

Три године касније, апел гласи као закаснела вест. Од протеста жутих прслука у Француској, који су били усмерени против виших такси на бензин и дизел, тренд је кренуо у другом правцу.

У најважнијим индустријским регионима света борба против глобалног загревања се више не своди на саветe економиста, већ средствима јаке државе: гигантским субвенцијама које се мере троцифреним милијардама, уз детаљне локације производње које спроводе владе, са новим трговинским баријерама за спречавање спољне конкуренције.

Прво, кинеско руководство ставило је промоцију зелених технологија у фокус своје стратегије за 2025. Онда је амерички председник Џозеф Бајден погурао зелене субвенције у оквиру свог Закона о смањењу инфлације под мотом "амерички новац за америчка радна места". И коначно, Европа је следила тај пример са законодавним пакетом који зеленој индустрији обећава исти ниво државне помоћи као конкуренцији.

Закључак је да се заштита климе у Вашингтону, Пекингу или Бриселу више не спроводи инструментима тржишне економије већ као вежба контратеже индустријској политици, наводи "Шпигл" у коментару.

Ово није добра вест за очување земљине атмосфере; јер тренд не само да има упитне економске, већ и непријатне еколошке последице. На пример, Адам Позен, директор реномираног Вашингтон Петерсон института, класификује Бајденов програм зеленог финансирања као "неуспех за климатске промене".

Вашингтон је покренуо бесмислену трку за субвенције која ће одвући Сједињене Државе од њених савезника у Европи, драматично поскупети "климатске технологије" и уштедети много мање гасова стаклене баште него што је планирано.

Скупе климатске технологије

Ово је углавном због чињенице да амерички план издваја милијарде за нове турбине на ветар или соларне паркове, електрична возила или водоничне мреже. Али ни у једном слогу се не спомиње како постојеће електране на гас, аутомобили на бензин или високе пећи на угаљ треба да буду истиснути са тржишта.

Многа америчка домаћинства, на пример, радо ће понети нове електричне бонусе са собом како би купила возило на батерије које субвенционише влада за градски превоз. Међутим, ваш следећи дизел СУВ за путовања на дуге стазе могао би бити још већи, од чега клима тешко да ће да профитира.

Слично је било и са немачким субвенцијама за енергију ветра и сунца. Од почетка миленијума, савезна влада је обећала милијарде за развој производње електричне енергије из обновљивих извора. Проблем је био што су електране на угаљ све више биле повезане на мрежу када је било мало ветра или сунца. Тек када је уведена трговина емисијама за енергетику и индустрију и када су цене CO2 стално расле, емисије гасова стаклене баште су пале.

Пример показује да није довољно промовисати климатски прихватљиве технологије. Истовремено, држава мора да осигура да се фосилне алтернативе постепено укидају.

У Бајденовом програму финансирања, с друге стране, други циљеви имају приоритет, као што су ланци снабдевања без Кине. Финансирање е-мобилног телефона је стога доступно само ако батерије и сировине као што су кобалт, никл или литијум долазе из САД или пријатељских земаља.

Међутим, пошто недостају неопходни капацитети за екстракцију и прераду, држава се суочава са дилемом: ако жели да бојкотује кинеску технологију климатизације како је планирано, улицама Сједињених Држава ће се возити далеко мање електричних возила него што је планирано.

Бајденов закон о клими ће стога постићи далеко мањи успех него што је предвиђено, сматрају стручњаци из америчког истраживачког центра Родијум. Према студији, ако је Вашингтон желео да постигне жељене еколошке циљеве, милијарде средстава би морале да буду допуњене слично обимним програмом нових ограничења, услова и забрана технологија које штете клими. Или о порезима на CO2 и ценама, како су некада тражили економисти.

Сличне последице климатског протекционизма могу се очекивати и у Европи. Према Закону ЕУ о нето нултој индустрији, четрдесет посто инсталираних соларних модула у будућности би требало да долази из домаће производње. Само у Немачкој, међутим, 80 одсто компоненти тренутно долази из Кине, где коштају само делић онога колико их "цене" у Немачкој. Стручњаци већ упозоравају на опасну колатералну штету. Ако савезна држава спроведе своје првобитне планове, рачунају да се само делић планираних соларних паркова може опремити расположивим новцем.

Осим тога, Европа се већ припрема за следеће повећање трошкова. Да би заштитила домаће произвођаче челика, хемикалија или водоника, који би у наредних неколико година требало да декарбонизују своје процесе, ЕУ жели да уведе такозвану климатску тарифу на прљаве конкурентске производе из иностранства. Идеја која би се брзо могла обити као бумеранг. Не само зато што многе земље већ прете контратарифама. Али и зато што би централни еко-производи као што је водоник били вештачки скупљи када би се увозили. Као резултат тога, конкурентност ЕУ не би била повећана, већ смањена.

То је случај где год су пропагандисти нове индустријске политике отели заштиту климе. Бесмислене трке за субвенције замењују технолошко такмичење које би било усмерено у правом смеру трговином емисијама и ценама CO2. Трговинске баријере чине производњу скупљом. А шири се опасан климатски национализам који прети да поткопа еколошку сарадњу светске заједнице.

Глас против индустријских политичара

Стога је време да се глобални еколошки покрет супротстави опасном наративу индустријских политичара: да се изјасни против климатске политике која се ослања на изолацију и самодовољност, поручује "Шпигл". И залаже се за системе прекограничне трговине емисијама, попут оних које је ових дана усвојио Европски парламент.

Свако ко жели да се осамостали од Кине у производњи зелених кључних производа, на пример, треба да се ослони на трговину са другим регионима света или размену у такозваним клубовима сировина. А не на спецификацијама домаће производње које се никако не могу испунити.

Да би решио климатски проблем, свет ће на крају морати да послуша савете 3.500 америчких економиста. А не мамац наводно удобне индустријске политике.