Иран срушио и последње америчке амбиције у Ираку

Од када је званично окончана америчка "борбена мисија" у Ираку, САД су тражиле начина да поново обезбеде приступ великим, али још релативно неискоришћеним нафтним и гасним резервама ове земље, пише економски аналитичар Сајмон Воткинс за сајт "Оилпрајс".

Ирак то савршено добро зна и од тада покушава да добија новац из САД, али при том нема намеру да дозволи Американцима да се врате. Многи аналитичари везују ирачко одбијање САД за инвазију на Ирак 2003. године. САД су продужиле војно присуство све до 2011. године. Ипак, ни то није помогло САД да остваре своје амбиције у Ираку.

Америчке игре око Ирака поново су виђене прошле недеље. Међутим, као код Шекспира, с обе стране изречене су тешке претње, "пуне звука и беса, које не значе ништа."

Игра је већ готова. САД су изгубиле, тврди Воткинс.

Багдадски балет

Протекле недеље било је неколико изјава из САД и Ирака у вези са идејом Багдада да Ирану за струју плаћа сопственим залихама нафте.

Ово више боли Вашингтон него да је добио ударац бејзбол палицом у међуножје, јер САД годинама дају Ираку десетине милијарди долара под једним, посебним условом: да ова земља најзад прекине увоз гаса и струје из Ирана.

За САД, престанак ослањања Ирака на Иран, који покрива око 40 процената његових потреба за струјом, представљао би прилику да се америчке компаније врате у Ирак и започну ново поглавље у историји ове две земље.

Да би подстакле Ирак, САД су му одобриле изузеће: Ирак је могао да настави да увози гас и струју из Ирана, како би на крају сасвим прекинуо зависност од свог суседа.

Уз то су ишле огромне финансијске инјекције за Ирак. Током посета Вашингтону, до којих је долазило сваке године, обично у августу или септембру, ирачки премијер је тражио новац за спасавање буџета Ирака. Главни разлог зашто је ирачком буџету потребно "спасавање" је невиђена корупција, која лежи у самом срцу администрације нафтног сектора.

Иначе, овај офанзивни маневар из ирачког репертоара дуго година је представљао редовну појаву у Вашингтону. У Америци су га, како је један високи званичник САД својевремено рекао за сајт "Оилпрајс", називали "багдадским балетом".

Најновија лукавства Багдада

Ирачки премијер Мустафа ел Кадими је толико добро отплесао овај већ уобичајени плес са САД, да му је у мају 2020. Вашингтон дао више новца и до сада најдужи рок за прекид пословања са Ираном, од чак 120 дана, уз стандардни услов: да једног дана коначно прекине са тим послом.

Међутим, чим је новац пребачен у Багдад, а Кадими се безбедно вратио на своју територију, Ирак је потписао двогодишњи уговор са Ираном о наставку увоза гаса и струје. САД су одговориле проглашавањем нових санкција за укупно 20 ентитета са седиштем у Ирану и Ираку. Вашингтон је потом оптужио Ирак да овај новац преусмерава ка Иранској револуционарној гарди, што је било тачно.

Вашингтон је оптужио Ирак и да кријумчари иранску нафту кроз ирачку луку Ум Каср и да "пере" новац преко лажних компанија из Ирака.

Вашингтон је саопштио да је изузетно забринут зато што Ирак служи као канал за снабдевање иранском нафтом и гасом, како би се пробио на главна светска извозна тржишта. И то је, такође, тачно.

Имајући у виду коментаре садашњег ирачког премијера Мухамеда ел Суданија, може се претпоставити да Багдад то добро зна. Ово су само најновија лукавства Багдада, тврди Воткинс, која омогућавају наставак ирачких плаћања путем регуларног иранског банкарског система, као и исплату неколико нових милијарди долара од стране САД.

У игри око ирачке нафте је и Кина

Конкретно, очигледно без икакве ироније, Судани је рекао да Ирак нема другог избора него да плаћа за увоз иранског гаса и струје ирачком нафтом, јер су америчке санкције Ирану отежале плаћање традиционалним банкарским рутама. Премијер је додао да је иранска струја неопходна Ираку због учесталих прекида у снабдевању.

Судани је упутио две прикривене претње САД. Прва је да би дугорочни изгледи за производњу нафте могли да буду озбиљно нарушени. Да би испунио услове споразума, Ирак би морао да убрза производњу највећих нафтних поља на југу, што би довело до оштећења постројења.

Претња за САД од овога је двострука. Прво, то значи да би, уколико се САД врате у Ирак, многа од ирачких највећих нафтних поља била неповратно оштећена. Друго, то значи да би ирачка производња нафте са временом опадала, што би довело до повећања њене цене, што САД и њени савезници не желе.

Другу претњу је упутио ирачки министар за нафту Хајан Абдул Гани: споразум би могао довести до још тешње сарадње Ирака и Ирана ради заједничког истраживања и развоја нафтних поља.

За САД би то значило да би нека од главних ирачких поља заувек била искључена из њихових развојних планова. Можда је још горе од тога што би могла прећи под контролу Кине. У ствари, контрола над свим иранским пољима нафте и гаса дата је Кини још 2018. године, што је омогућио иранско-кинески 25-годишњи споразум о свеобухватној сарадњи.

Пет фаза туге САД због Ирака

У овом тренутку, САД пролазе кроз пет фаза туге, повезаних са смрћу њихове идеје да експлоатишу Ирак: порицање, љутња, ценкање, депресија и прихватање.

Судећи по кратком коментару америчког Стејт департмента, Вашингтон је можда још у фази порицања. Када достигне прихватање, могуће је да следи још једно продужавање рока Ираку, уз још неколико милијарди долара из Вашингтона.

Онда би се, тврди Воткинс, могло очекивати да Ирак одустане од споразума са Ираном. Барем док не истекне рок који су Ираку одредиле САД.