Тајна долар окупација: Како Американци и даље контролишу Ирак и њихове приходе од нафте?

Рат у Појасу Газе који је избио након напада Хамаса на југ Израела 7. октобра прошле године подгрејао је тензије на читавом Блиском истоку, који је поново постао поприште сукоба светских и регионалних сила.

Ситуација је додатно ескалирала када је лабава коалиција шиитских оружаних група позната као Исламски отпор у Ираку започела са нападима на америчке трупе у тој држави али и Сирији, који су кулминирали 28. јануара ове године погибијом тројице војника у бази на јорданско-сиријској граници – за шта су Американци оптужили ирачки Катаиб Хезболах.

Наш избор

Шта је Катаиб Хезболах, група обавијена велом мистерије оптужена за смрт америчких војника у Јордану

Ипак, највећи број инцидената догодио се управо у Ираку, који је последњих месеци постао главни полигон за сукоб између САД и милитантних група блиских Ирану. Вашингтон је због тога одлучио да посегне за свим механизмима којима располаже како би притиснуо власти у Ираку и ослабио шиитске милиције.

Управо је та америчка интервенција поново покренула дискусију о механизмима финансијске контроле које Вашингтон има над Багдадом већ пуних 20 година, од када се та земља нашла на под америчком војном окупацијом након инвазије 2003. године.

Окупација након окупације: Како САД контролишу ирачке финансије

Након инвазије на Ирак и рушења дугогодишњег лидера те земље Садама Хусеина почетком 2003. године, Американци су успоставили Привремену коалициону власт, која је требало да руководи том земљом до формирања нових, ирачких институција.

Управа над нешто више од 25 милиона Ирачана поверена је шачици западних бирократа, предвођених америчким дипломатом и лобистом Полом Бремером.

Резолуцијом 1483 Савета безбедности УН, која је донета 22. маја исте године, формиран је Развојни фонд за Ирак, који је приходе од извоза нафте требало да улаже у развојне пројекте од националног интереса, али и да исплати ратне репарације Кувајту због штете коју је та држава претрпела током ирачке инвазије 1990. године.

Ипак, у функционисању Развојног фонда постојала је једна зачкољица: наиме, сав новац од продаје ирачке нафте био је уплаћиван на рачуне у њујоршкој подружници америчких Федералних резерви, које су контролисале трансфер новца у Ирак, конверзију долара у ирачке динаре и њихову даљу потрошњу.

Бела кућа одобрила план за напад: Американци опет бомбардују мете у Ираку и Сирији

Другим речима, Американци су директно контролисали ирачке приходе од нафте, а с обзиром да они чине око 65 одсто ирачког БДП-а и око 90 одсто државних прихода, индиректно и читаву државу.

Привремена коалициона власт је коначно замењена новом ирачком владом, средином 2004. године, али не пре него што се њен управник Бремер нашао на удару оштрих критика због нетранспарентног трошења милијарди долара ирачког новца, којима се често губио траг, да би касније "испливали" на неочекиваним местима. Примера ради, близу 1,6 милијарди долара нестало је у Ираку непосредно након инвазије, да би се касније појавили у бункеру у руралном Либану.

Пракса се наставља до данас

Ипак, америчка контрола над ирачким приходима од нафте се наставила, чак и након формалног окончања окупације, повлачења америчких трупа из те земље током 2010. и 2011. године и укидања Развојног фонда.

Како би могли да троше сопствени новац, ирачки званичници су морали да шаљу захтев у Вашингтон, где би детаљно образложили на шта ће новац бити потрошен, након чега би ирачка Централна банка финансирала безбедан превоз новца од Њујорка до Багдада.

Такав систем се мање више одржао до данас. На тај начин, Американци могу да блокирају покушаје Ирака да развије дубљу економску сарадњу са земљама које сматра опасним по сопствене интересе – на пример Ираном – макар када је реч о званичним трансакцијама.

Квинси институт: Повуците америчку војску из Ирака и Сирије

Вашингтон је, очекивано, прилично ригорозан када је реч о одржавању било каквих званичних економских односа са Техераном, а око трећина приватних комерцијалних банака у Ираку налази на америчкој "црној листи" због наводног "шверца долара" у Иран – што им значајно отежава да послују на међународном тржишту.

То ирачке власти ставља у изузетно незгодан положај: с једне стране, они морају да одржавају у најмању руку функционалне односе са САД како би имали приступ новцу без ког држава не може да функционише, док са друге покушавају да изграде добре односе са оближњим Ираном – који има значајан утицај на многе политичке партије и оружане групе у Ираку.

Приморане да "ходају по жици", ирачке владе наилазе на озбиљне проблеме у развоју привреде и подизању стандарда грађана.

А ситуација би могла да буде знатно другачија. Ирак располаже са око 140 милијарди барела потврђених залиха нафте, што га ставља на пето месту у свету иза Венецуеле, Саудијске Арабије, Ирана и Канаде. Ипак, након више од 40 година ратова, санкција, окупације и политичке нестабилности, нафтна индустрија у тој земљи и даље је недовољно развијена и не функционише у пуном капацитету.

Америчка "тиха окупација" такође онемогућава Ирак да у потпуности развије сарадњу и са државама које Американци сматрају ривалима или, у најмању руку, конкурентима, попут Кине.