Свет
Нови енергетски ризик за Европу: Заменила једног господара другим
ЕУ је заменила руске енергенте америчким. Сада се људи питају да ли Европа превише зависи од САД
Тексас је највећи амерички произвођач течног природног гаса (ЛНГ), од чега се већина отпрема у Европу. Забрињавајуће за Европску унију је што је такође позорница за растући покрет који притиска Вашингтон да смањи тај извоз како би спасио климу.
Уочи избора у новембру и у жељи да се додвори бирачима и климатским активистима, амерички председник Џозеф Бајден наредио је привремену паузу у одобравању нових ЛНГ пројеката, чиме је практично замрзнуо ширење извозне инфраструктуре земље.
Док су зелене групе похвалиле одлуку, Европљани су све забринутији због смањења понуде и повећања цена. ЕУ се окренула америчком течном гасу 2022. након што је одбацила јефтине руске енергенте на које се годинама ослањала, потрошила милијарде на ЛНГ инфраструктуру и потписала низ нових уговора.
Да ли је Европа направила грешку и заменила зависност од Русије, зависношћу од Америке? САД тренутно снабдевају Европу са скоро 50 одсто свог ЛНГ-а - у односу на отприлике четвртину пре сукоба у Украјини - и течни гас је претекао гас из гасовода као најважнији извор снабдевања.
Од почетка Специјалне војне операције, ЕУ и Велика Британија су се утркивале да замене руски гас - који се углавном испоручује цевоводима широм континента - поморским пошиљкама америчког ЛНГ-а.
Зато је Бајденова одлука да потенцијално смањи производњу ЛНГ-а узнемирила европску индустрију, чак и ако би се пауза - ако се продужи после избора - осетила тек за 10 до 15 година. Трговинско удружење "ЈуроГас" позвало је Белу кућу да преиспита своју одлуку, упозоравајући на повратак на "рекордно високе цене узроковане падом руске понуде".
Након што је почео сукоб у Украјини, европске фирме су брзо прошириле своју лучку инфраструктуру и изградиле постројења за регасификацију – која течни гас враћају у употребљиву форму – планирајући дугорочни увоз из САД.
Компаније су такође потписале обиље краткорочних ЛНГ уговора са америчким фирмама. Ти уговори су им омогућили флексибилност како се обновљиви извори енергије шире, али отежавају обезбеђивање ниске цене и увек постоји непознаница да ли ће течни гас стићи за пет или 10 година.
"Нисмо оптимисти, али рекао бих да смо у поређењу са оним где смо били пре две године барем у неутралној ситуацији", рекао је Торбен Брабо, председник Гасне инфраструктуре Европе, компаније која представља оператере и индустрију широм континента. "Ако желимо да имамо поуздано снабдевање из САД, морамо да прихватимо неке средњерочне уговоре".
Естер Болендорф, стручњак за гасну политику у "Европској мрежи климатске акције" каже да је Европа претрпела "тектонски помак" од почетка СВО, напомињући да је просечна потрошња гаса у ЕУ пала за око петину. У међувремену, додала је, ЕУ стално повећава своје изворе обновљиве енергије и планира да смањи потрошњу гаса за додатних 30 одсто до 2030. године.
Она је упозорила и да постојећи капацитети нису довољно искоришћени, што их чини "насуканом имовином".
Са друге стране, Николас Гонзалес Касарес, посланик у Европском парламенту из владајуће Социјалистичке партије Шпаније - која је надгледала изградњу значајне нове ЛНГ инфраструктуре - и члан енергетског комитета Европског парламента, сматра да проширење капацитета "није била грешка".
"Били су нам потребни ови енергенти, а наша зависност од Русије била је толико јака да нисмо могли да кажемо не ЛНГ-у током ове две године", рекао је он за "Политико".
Међутим, додао је, приоритет би сада требало да буде замена гаса обновљивим изворима енергије. "Не желимо заиста ово. Наш посао је да имамо чисту енергију овде у Шпанији, а такође и у Европи".
Представници индустрије упозоравају да се фосилна горива не остављају пребрзо. Они инсистирају на томе да чак и према плановима ЕУ за смањење гаса, и даље постоји потреба да се обезбеде додатне залихе ЛНГ, посебно имајући у виду притисак да се одустане од руског извоза.
Затим, ту је фактор Доналда Трампа. Ако се Трамп врати у Белу кућу, готово је извесно да ће се залагати за огромну експанзију употребе фосилних горива.
Док би бум америчке производње ЛНГ-а вероватно спустио цене, посебно за краткорочне уговоре које фаворизује ЕУ, покренуо би непријатна питања о томе да ли европске земље омогућавају крсташки рат против животне средине. То би такође значило да је Стари континент контролу над својим енергетским тржиштима узео од руског председника и дао је америчком.
