Економија
Коме смо највише дужни: Србија у "пријатељском" загрљају између Истока и Запада
За опозиционе политичаре и поједине медије, позајмице нису толико лоше уколико стижу са Запада, док непрестано упозоравају на наводне опасности које доносе кредити који долазе из Кине
Народна пословица каже да је дуг зао друг, а једно од кључних питања које је актуелизовано током посете кинеског председника Си Ђинпинга, али које остаје за расправу у Србији и након што је он одлетео са београдског аеродрома, јесте - колико је важно одакле је тај "друг".
Јер, за опозиционе политичаре и поједине медије, позајмице нису толико лоше уколико стижу са Запада, али они непрестано упозоравају на "опасности" које доносе кредити који долазе из Кине.
Некад се понашају као агенти западних банака, јер жмуре на задуживање код европских и америчких кредитора, а галаме због кинеских позајмица. У суштини, за грађане Србије, "пријатељски стисак" и са Истока и са Запада је у новцу исти, јер ће грађани морати да га врате.
Јавни дуг Србије је у последњих десет година готово удвостручен, јер је са 20 милијарди евра у 2013. години на крају јула ове године премашио 36 милијарди евра. Његов удео у бруто домаћем производу, међутим, последњих година пада, због раста привреде. Тако је 2015. године од био на око 70 одсто, а данас је око 48 одсто БДП-а.
Иако се контекст "дужничког ропства" углавном приписује уз позајмице из Азије, кинеска Експорт-импорт банка којој отплаћујемо дуг од 2,69 милијарди евра је на четвртом месту на списку поверилаца. Тик иза ње је Међународни монетарни фонд (ММФ), а њему дугујемо укупно 2,4 милијарде евра.
Према последњем извештају Управе за јавни дуг из марта 2024. године, највећи повериоци Србије су купци еврообвезница којима наша земља дугује укупно 8,9 милијарди евра. Следе купци државних дугорочних динарских хартија којима дугујемо 7,5 милијарди евра. Кредити које Србија отплаћује страним владама су на трећем месту по вредности јавног дуга, у износу од 3,26 милијарде евра.
Још једна међународна финансијска институција је у врху листе највећих поверилаца – Међународној банци за обнову и развој (ИБРД) дугујемо 2,15 милијарде евра. Разним пословним банкама, које су углавном из Европе, Србија отплаћује – 2,95 милијарди евра.
Европској инвестиционој банци (ЕИБ) дугујемо 1,86 милијарди евра. Следећи износ дуга односи се опет на државне дугорочне хартије, али у еврима – њиховим купцима дужни смо 1,7 милијарди евра. Осталим повериоцима Србија појединачно дугује мање од по милијарде евра.
Професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић сматра да у економском смислу нема велике разлике када су у питању кредитори, јер су услови задуживања поприлично слични, али истиче да, за разлику од финансијских институција са Запада, Кина Србији не поставља никакве скривене услове.
"ММФ кад дође у Србију, они нам 'изврну чарапе'. Понекад је то добро, јер има неких захтева које траже и које примењују и у другим земљама. Некада су, као када траже реформе јавних предузећа сасвим на месту и у интересу Србије. Али, ти преговори су такви да они увек од нас у политичком смислу очекују неке уступке. То су институције које су направљене из хуманих разлога, да помогну сиромашним земљама, али данас то више апсолутно нема везе с тим првобитним циљевима, већ раде у функцији западних земаља и спроводе њихову политику. Они све то упакују у обланду, као да нам то поклањају, али у економији нема бесплатног ручка", указује професор.
Он истиче да, када су у питању позајмице, ту нема љубави и додаје да је најбоља и најчистија ситуација за сваку земљу када плати колико кошта, јер када постоје неке олакшице "цена" по правилу на крају буде много већа него оно што је требало да се плати.
"Најјефтиније је када платиш комерцијалну камату, а ако добијеш повољан кредит, иза тога се увек крије неки уступак државе", сматра Савић.
Критичари аранжмана са Кином углавном указују и да се кредити углавном узимају за инфраструктурне пројекте, које онда изводе кинеске компаније, а послови се склапају директном погодбом и без тендера.
"Ако је њихова једина замерка да то није довољно транспарентно, ја се не бих обазирао на то, јер је са Западом све транспарентно, према ономе што видимо, али много тога не видимо. Нама се само презентује лепа фасада и осмеси, а у суштини трпимо невиђене притиске и 'уцене'. Оне су најчешће политичке. Најгори су ови код којих је све демократски и транспарентно, а уствари увек има још неки део за који ми не знамо. Само знамо за оно што је 'поштено'", сматра професор Савић.
Он напомиње да би нам западни кредитори дали и много више и повољније кредите када бисмо увели санкције Русији, али истиче да би то значило да пуцамо сами себи у ноге.
"Све то може да се израчуна - шта значи то што нам Запад обећава, као магловиту подршку, а шта губиш када уведеш санкције Русији. Ни руска, ни кинеска страна не врше такве уцене на државу Србију, као што то раде светске глобалне западне институције. Они једноставно, имам утисак да врло свесно то раде, желе да преко нас упуте поруку Кини и Русији, као и сиромашнијим земљама које морају негде да се сврстају, шта их чека ако изаберу погрешну страну. Не видим много тога добронамерног код запада", каже Савић.
