''Мрачни туризам'' - тренд посећивања места где су се догодиле трагедије
Током школовања у Јапану, имала сам прилике да видим различите делове државе, од малих вароши до мегалополиса. Школски оркестар у коме сам свирала био је позван на велики музички догађај у Хирошими. Рекла бих да сам се у неку руку радовала што ћу посетити тако важно место за историју човечанства, иако је познато по стравичној и познатој трагедији која се догодила 1945. године.
Свакоме би било тешко да осети ту ''тежину'' и страхоту историје, пошто је град изгледао беспрекорно. Високе зграде, чисте улице, људи, локали и енергија препорођеног места су могли заварати било кога. Једина зграда која је остала као подсетник је Споменик мира, близу ког је пала прва бомба, непосредно у близини Спомен-парка Хирошиме. Физичка дистанца између зграде и нас је била довољно велика, да је прича о великој атомској бомби и даље била нешто апстрактно, иако смо причу чули стотине пута.
Ову тежину почела сам да осећам када смо стајали испред музеја посвећеном бомабрдовању. Поред нелагоде, осећала сам и невероватно узбуђење. Пажљиво смо гледали сваки изложен детаљ, сачуван деценијама касније - деформисане боце, бетонске плоче прекривене сливеним капљицама црне кише, дечија одећа, бицикли, фотографије људи који су умрли од последица радијације...
На крају туре, тешко смо пронашли излаз. Нико није могао правилно прочитати знакове од суза у очима. Након музеја, поновни пролазак поред Споменика мира је било потпуно другачије искуство, друго место. Без обзира на мучан утисак, желела бих да поново видим овај град, као и да свако на свету добије ту прилику.
Зашто је упознавање мрачне стране човечанства на овај начин толико популарно (и профитабилно)
Насиље, болест, природне катастрофе и сл. одувек прате човека и служе као инспирација за сликарство, музику, религијске приче, а нешто скорије су постале велика тема у филмовима и серијама. Постоји на хиљаде документараца о оваквим трагедијама, толико популаризованим да чак и ''мањи'' догађај, попут локалног убиства, привлачи туристе да посете место на коме се таквa несрећа догодила.
Многи аналитичари поп културе верују да је овакав туризам врста ''мрачног воајеризма'' - посматрање катастрофе са безбедне (временске) дистанце. Јаке емоције које овакво искуство буди наводи многе да се приближе догађају, али без икаквих опасних последица. С друге стране, велики фактор је емпатија и жеља за ''упознавањем'' оних који су патили на истом месту где се у том тренутку налазимо. Из тога произилази не само фасцинација самом катастрофом, већ и људском злобом. Питање ''Како је могуће да човек почини такве грозоте над сопственом врстом?'' ће увек имати многа стручна објашњења, али многима је потребно да виде и осете енергију места како би заиста могли тумачити морбидну загонетку.
Сигурно је да је "мрачни туризам" врста експолатације људске патње, али што се тиче образовања и разумевања љуских бића, може бити веома позитивно искуство. Осим лепоте света, неопходно је погледати и другу страну. Баланс светлог и тамног је неизоставна ставка природе и постојања.
Пред одлазак на овакву дестинацију, важно је проучити историју места и догађаја, као и бити у менталној приправности за све емоције које такво искуство може да пробуди. Привремени контакт са људском злобом може касније помоћи у гледању света на другачији начин - прихватање мрачног, да бисмо касније упијали више светлог.
