Зашто дијете не успевају: Кључ је у глави, не у тањиру, каже наука

Веза између ума и тела директно утиче на апетит, осећај глади и ситости, а то наука све чешће доказује. На пример, када треба да бирате између чоколадне посластице и "здраве" нискокалоричне алтернативе, по логици знате шта би требало да изаберете ако желите да водите рачуна о исхрани.

Ипак, у стварности та одлука није ни приближно тако једноставна. Људи су еволутивно "подешени" да жуде за енергетски пуном храном, јер је она некада била кључна за преживљавање. Данас, кад смо окружени ултра-прерађеним, висококалоричним намирницама, склоност ка таквој храни постаје проблем - посебно јер је често прати и осећај кривице.

Ултра-прерађена храна је дизајнирана да доминира нашим чулима, толико да суптилнији укуси воћа и поврћа лако падају у други план. Управо зато је многима тешко да се пребаце на "здравије" опције и да у њима заиста уживају.

Ипак, кључни увид из новијих истраживања је да решење није само у строгом ограничавању, већ у промени начина размишљања. Један експеримент показао је колико очекивања могу да утичу на тело: Учесници су добили исти милкшејк, али је једној групи речено да пије "здрав" напитак од 140 калорија, а другој да је у питању калорична посластица од 620 калорија. У стварности, напитак је имао 380 калорија.

Они који су веровали да пију "тежи" шејк имали су већи пад хормона глади грелина, што значи да су се осећали ситије. Код оних који су мислили да пију "лагану" варијанту, тај ефекат је био знатно слабији. Другим речима, тело је реаговало на уверење, а не на стварни број калорија.

Ово има директне последице на метаболизам - ако се не осећамо сито, организам штеди енергију и успорава потрошњу, што отежава губитак килограма. Стање сталног "уздржавања" у глави може зато бити контрапродуктивно, чак и када реално једемо мање.

Две једноставне навике у исхрани које су повезане са дугорочно нижом тежином

Сличан ефекат уочен је и када су људи добијали информације о сопственој генетици. Они који су веровали да имају предиспозицију да се лакше засите, заиста су производили више хормона који регулише ситост, чак и када то није било тачно.

Важну улогу игра и начин на који је храна представљена. У једној студији, учесници су јели протеинску плочицу означену као "здрава" или "укусна", иако су обе имале исти састав. Они који су добили "здраву" верзију осећали су се мање сито, били су гладнији и касније су уносили више хране - чак и у односу на оне који нису јели ништа. Ово сугерише да етикета "здраво" може смањити очекивано задовољство и заправо повећати унос хране.

С друге стране, када се иста храна представи као укусна и пријатна, људи имају веће шансе да у њој уживају и да се осете сито. Исто важи и за осећај кривице - они који се осећају лоше због тога што су појели нешто "забрањено", попут чоколадне торте, имају мање успеха у губитку тежине.

Све ово указује на једноставан, али често занемарен закључак: Строго одрицање не гарантује боље резултате. Напротив, може довести до каснијег преједања и зачараног круга.

Уместо тога, све више стручњака саветује другачији приступ - фокус на поверењу у сопствено тело и избегавање речи које сугеришу ускраћеност, попут "нискокалорично" и "лагано". Такав начин размишљања може да поништи ефекат дијете пре него што она уопште да резултате.

То значи да исхрана треба да се базира на непрерађеној храни, довољном уносу протеина, воћа и поврћа, али без сталног осећаја да нешто себи забрањујете, преноси Би-Би-Си. 

Истовремено, повремено уживање у посластицама, без кривице, може имати своје место у балансираној исхрани, а управо та равнотежа се више пута показала као одрживи пут ка здравој тежини.