Синдром Петра Пана - Зашто неки људи никад не одрасту

У причи "Петар Пан", дечак који никад не одрасте живи у далекој земљи са дечацима који су остављени, без породице, изгубљени. Он позива девојчицу Венди да буде мама групи дечака. Чак у филму из 2003. године, Петар каже "Једна девојчица вреди више од 20 дечака", што приказује идеју да дечаци не могу да воде рачуна о себи и да им је потреба одговорнија особа да води рачуна о њима.

Психијатар, Ден Кајли, сковао је термин Петар Пан синдром, а њиме је описивао одрасле људе који у стварном свету настављају да буду зависни од других који воде бригу о њима. Кајли је у својој књизи "Петар Пан синдром: Мушкарци који никада не одрасту" записао је да особе које пате од синдрома Петра Пана, обично криве друге за све проблеме. Имају проблеме са исказивањем емоција, што доприноси да им је тешко да одрже емотивне везе. Мучи их прихватање и обављање одговорности које имају одрасле особе, а гаје носталгију за својом младошћу.

Годину дана након објављивања књиге о синдрому Петра Пана, Ден Кајли је објавио "Венди дилему", објашњавајући проблеме са којима се сусрећу жене које су у вези са Петром Паном. Шта је онда Венди синдром?
Баш као и у причи - Петру Пану је потребна Венди. Синдом Венди описује особу, обично родитеља или партнера који брине о другој одраслој особи. Они третирају одраслу особу о којој брину као да је дете и брину о свим обавезама преузимајући их на себе. На овај начин често решавају све проблеме који се појављују, штитећи особу о којој брину од свих нелагода и природних последица да не би морала да се мења и "одрасте".

Петар Пан синдром није званична дијагноза и психичко стање, ипак Ден Кајли је описао у којим моментима и аспектима живота се овај синдром испољава и на који начин.

Емоционална парализа: Људи могу скривати емоције или их изражавати на неприкладан начин.
Спорост: Могу бити апатични, одлагати задатке и често каснити.
Друштвени изазови: Могу се осећати анксиозно и имати потешкоћа у стварању пријатељстава.
Избегавање одговорности: Људи често избегавају да преузму одговорност за своје грешке и окривљују друге за њих.
Односи са женама: Могу имати потешкоћа и третирати романтичне партнере као "мајчинске фигуре".
Односи са мушарцима: Могу се осећати отуђено од свог оца и имати проблема са мушким ауторитетима.
Сексуални односи: Можда се плаше одбијања од потенцијалних партнера и желе партнера који зависи од њих.

Термин се обично користи за описивање мушкараца, али може се односити на оба пола подједнако.

Шта је узрок настанка Петар Пан синдрома ? Многи стручњаци сматрају да је узрок настанка одрастање са презаштићујућим родитељима, често названим хеликоптер родитељима.
Иако је у младом узрасту потребно заштити децу од недаћа, у неком тренутку деца морају развити своје вештине како би се носили са неуспесима у животу. Овакви "хеликоптер родитељи" не остављају простора својој деци за развој. У једном од истраживања се дошло до сазнања да млади људи који имају овакве родитеље имају проблем да донесу одлуку или да реше неки проблем. Насупрот њима, родитељи који су подржавајући, али мање контролишући, помогли су својој деци да се развију.

Међутим, тренутно младе генерације имају потпуно другачије социоекономске услове, што значи да се се границе помериле. Просечне године ступања у брак сада су померене, као и тешкоће приликом куповине стана или куће, што чини да већина младих живи код родитеља и нема осећај да су одрасли. Важно је напоменити, да је то само њихов осећај "неодраслости" који имају, а да се одрастање дешава независно од померања граница, чак иако изгледа потпуно другачије него у претходним генерацијама.

Доживљавање непријатних осећања при уласку у зрелост је природно. Већина људи има потешкоћа са обавезама "одраслих", а скоро сви повремено жуде за једноставношћу детињства. Међутим, ако особа стално сматра да је тешко одржавати здраве односе и одговорности одраслих, можда би било добро контактирати психолога. 

Стручњаци се слажу да је тешко рећи шта тачно доводи до тога да неко жели да избегне одговорности у оволиком обиму, али постоји неколико теорија.

Размаженост у детињству - Родитељи који су ретко говорили "не", вероватно су ретко дисциплиновали своје дете или га учили животним вештинама, а када су деца одрасла, родитељи су их можда још увек мазили. Проблем код одгајања без икаквих граница или одговорности, може довести до тога да не желе да преузму одговорност. Уколико деца нису постепено учена одговорности, а истовремено се уместо њих све радило, ствара дисфункционалне одрасле особе.

Насилно детињство - Потпуно друга крајност од претходног, код одраслих особа које су као деце злостављани, може се јавити осећање да би требало "сустићи и надокнадити" детињство и када постану одрасли. Враћају се у детињство како би се осећали безбедно. Неки стручњаци наводе да се то управо десило краљу попа, Мајклу Џексону. Проживео је насилно детињство и био је форсиран да постане звезда. Како је одрастао, желео је да се врати у улогу детета. Своје имање је назвао Неверланд Ранч.

Чежња за носталгијом - Осећај носталгије за детињством је феномен који доживљавају многи људи, не само они који имају синдром Петра Пана. Има нечег утешног у сећању на времена када се одрастало, међутим, неко са овим синдромом може постати опседнут овим осећајем и поново га створити. Они промовишу емисије, музику и игре из тог доба, а многи расправљају о томе како се друштво променило на горе. У реду је бити носталгичан, али превише освртања на прошлост, а посматрање садашњости као нешто негативно, је знак страха и тешког прихватања промена у свету и себи.

Економски проблеми - Последњих година, многи људи су суочени са дугим радним временом, малом платом и због тога све већим потешкоћама у достизању и напредовању ка животним циљевима. Ако неко не може напредовати, уместо тога може назадовати, потребан му је бег од стварности. Бекство с времена на време може бити добра ствар, али када се дуго не преузима одговорност, то може постати велики проблем.

Вештине одраслих се не уче - Основне вештина, као на пример заказивање код доктора, плаћање пореза и плаћање рачуна, иако делују наивно чине свакодневни живот тежим уколико их особа не поседује или не уме да уради. Одрастање са родитељима који су третирали особу као вечито дете, доводе до непродуктивних одраслих људи.

Људи са синдромом Петра Пана могу изгледати помало беспомоћно. Можда имате општи утисак да не могу да се "среде" и приметићете ствари као што су:

⦁ непоузданост у разним аспектима живота
⦁ претеране емоционалне реакције при суочавању са стресним ситуацијама
⦁ склоност правдању и окривљавању других када ствари крену по злу
⦁ мало или нимало интересовања за лични раст
⦁ очекивање да ће други бринути о њима
⦁ страх од критике
⦁ потреба за медикаментима или опијатима, у циљу избегавања осећања или одговорности
⦁ жеља да задрже отворене могућности уместо да праве конкретне планове

Ови знаци се такође могу односити на друге проблеме, али неко ко показује неколико горе наведених, и симптома, може имати синдром Петра Пана. Уколико ове потешкоће ремете нормално функционисање, функционисање породице, требало би контактирати психолога.