Зашто је Пабло Пикасо од совјетских геолога тражио да му пошаљу редак зелени минерал

Ретки зелени минерал волконскоит, који се налази на Уралу и од којег се може добити изузетно квалитетна зелена боја, фасинирао је Пабла Пикаса. Према писању листа "Правда" из 1965. године, Пикасо је упутио молбу совјетским геолозима да му пронађу минерал живописне зелене нијансе како би од њега направио богату боју за своје слике. Његов захтев је испуњен, па је читав сандук волконскоита послат у Француску.

На каснијим Пикасовим сликама, зелене хаљине, фигуре и куће највероватније су биле осликане бојом добијеном управо од овог уралског минерала. Тако је материјал који је настао пре око 270 милиона година, у време када су тим пределима лутали древни терапсиди, постао део уметничких дела једног од најзначајнијих сликара модерног доба.

Иако је волконскоит касније нашао примену у уметности, али и у одбрамбеној индустрији, његово откриће и проучавање били су дуг и необичан процес, обележен погрешним анализама, изгубљеним налазима и геолошким загонеткама.

Како је откривен зелени минерал

Прича о волконскоиту почела је 1830. године, када су сељаци покушали да продају необичан зелени камен рударском инжењеру А. П. Волкову, мислећи да је реч о бакарном инготу. Он је препознао да је реч о новом минералу и обавестио надређеног Л. А. Перовског, који му је дао име по кнезу П. М. Волконском. Иако је опис објављен исте године, минерал је дуго остао редак и недовољно проучен, а прве анализе европских истраживача нису дале сагласне резултате.

Ново налазиште откривено је крајем 19. века у селу Ухтим, где је геолог П. И. Кротов прикупио већу количину минерала и детаљно је анализирао. Међутим, и његово истраживање садржало је грешку, коју је други геолог уочио тек 25 година касније. До тада је погрешна хемијска формула већ била прештампана у минералошким приручницима широм света.

Потрага за минералом открила трагове древних шума

Ново поглавље у истраживању волконскоита почело је 1915. године, када је млади геолог В. И. Крижановски отпутовао на Урал у потрази за волбортитом, посебном врстом бакра која се јавља у пермским пешчарима и често је повезана са уранијумом.

У августу је стигао у Јефимјат, где су сељаци већ знали за необичан зелени камен који су називали "зелени витриол". Био је боје малахита, а по додиру је подсећао на лепљиву, осушену глину. Мештани нису знали да ли је реч о бакру или земљи, али су желели да сазнају шта је тај материјал и чему служи.

Крижановског су одвели у село Самосадки, где се налазила велика количина минерала. Пошто у селу није било лопата, мештани су песак копали ножевима, вилама и секирама. На планини су пронађена бројна лежишта волконскоита, а највећи комад био је дугачак око метар и тежак колико читав балван.

Геолог је из Самосадака однео око 50 килограма минерала различитих нијанси - од готово црне и смарагдне до боје пистаћа и малахита. Приметио је и да се минерал понекад налазио у празнинама које су остале након распадања стабала. Посумњао је да постоји веза између волконскоита и фосилизованих биљака, али тада још није било јасно каква.

Одговор је стигао тек четрдесетих година 20. века, током обимнијих геолошких истраживања на Уралу. Геолог Г. И. Јенцов, који је предводио део експедиција, приметио је да се волконскоит у Самосадском налази у танким, косим слојевима песка, какве за собом остављају реке.

Покушао је да реконструише ток древне реке проучавајући трагове таласа у пешчару и нагибе шљунковитих слојева. Када је своја запажања пренео на карту, појавила се вијугава линија која је пролазила кроз брда и јаруге - некадашње корито пермске реке. Тај рад представљао је једну од првих детаљних реконструкција древних речних токова у копненим наслагама.

Јенцов је претпоставио да је река у својим кривинама задржавала остатке биљака, попут лишћа, грана и стабала, што би могло да објасни распоред минералних наслага. Пронађена су и читава "волконскоитска" стабла, односно издужена минерална тела која су личила на стабла са гранама. Највећа су била дугачка чак 17 метара.

Како су древна стабла постала зелени минерал

Хемијска анализа коначно је открила природу волконскоита: Реч је о фосилизованом дрвету у којем је биљна органска материја замењена хромовим солима. Другим речима, хром је постепено заменио материјал од којег су била сачињена древна стабла, а хемијска реакција довела је до настанка зеленог минерала.

Ипак, једна важна загонетка остала је нерешена - одакле је потекао хром у древним уралским рекама? Савремени истраживачи претпостављају да га је вода испирала из младих, тек издигнутих Уралских планина, али то и даље није са сигурношћу утврђено.

Тако је минерал који је некада био део древног дрвећа, захваљујући необичном геолошком процесу, постао драгоцен извор зеленог пигмента.

Од средњовековних икона до тенковског оклопа

Волконскоит се показао као веома квалитетан материјал за производњу зелене боје, која се користила још у средњем веку. Хемијске анализе руских фресака и икона показале су да њихов зелени пигмент садржи велику количину хрома, што је указало на то да је за његову израду коришћен управо овај минерал.

Индустријско ископавање волконскоита почело је тридесетих година 20. века. Од тада је зелени пигмент имао две главне намене: Користили су га уметници, али и одбрамбена индустрија. Њиме су бојене јелке на дечјим цртежима, али и оклопи тенкова и топови, преноси руски портал "Елементи".