Магазин
Императорка Александра Фјодоровна - омиљена и омражена у исто време
Британска краљица Викторија је својој унуци, Александри Фјодоровној, тепала Сунашце, док су поданици Руске империје сматрали да је императорка хладна, надмена и исувише властољубива. Каква је заправо била Александра Фјодоровна, жена коју криве за пад монархије?
Хесенску принцезу је од рођења пратио малер: са само годину дана симпатична девојчица остала је без брата, који је боловао од хемофилије, затим без сестре и мајке које је покосила дифтерија, а са деветнаест година и без оца Лудвига који јој је био све. Овај низ трагичних догађаја оставио је на Александру озбиљне последице, а млада принцеза се затворила у себе.
Једини трачак наде у њеном животу била је њена сестра Ела, у народу познатија као Јелисавета Фјодоровна и супруга кнеза Сергеја Александровича, тече Николаја II, а управо њих двоје помогли су да Александра Фјодоровна стане на ноге и зближи се са људима у окружењу.
Трагичан почетак породичног живота
Када су се први пут упознали, Александра Фјодоровна је имала тек 12 година, док је Николај II, (сестрић кнеза Сергеја Александровича), био четири године старији. Без обзира на симпатије на први поглед и то што је Николај готово одмах знао да Александру жели за супругу и мајку своје деце, њихова љубав од самог почетка имала је неколико препрека.
Ни за кога није тајна да су се заједници противили не само родитељи Николаја II, већ и Александрини рођаци: обе стране сматрале су да свако од њих може наћи много боље партнере који су их достојнији. Ипак, заљубљени нису обраћали пажњу на мишљење других, већ су своју љубав одлучили да крунишу браком.
Нажалост, у том тренутку отац Николаја II, Александар III озбиљно се разболео, а када је свима постало јасно да цар неће још дуго поживети, припрема свадбеног весеља се убрзала. Ипак, и поред узбрзаних припрема, он није доживео тренутак да свог сина види пред олтаром. Само месец дана након смрти свог свекра, Аликс, како је Николај II тепао Александри, и он су се венчали скромно и у кругу породице, не сачекавши да прођу дани жалости.
Наследнички "фијаско" - четири ћерке и ни један син
Јавност је одмах показала да не гаји симпатије према младој императорки без обзира на сав уложени труд да научи руски језик (будући да је њен матерњи језик био немачки) и што је могуће више учествује у хуманитарном раду. Једноставно, није им се допала. Слуге на двору сматрале су да је она исувише надмена и дистанцирана, док је млада императорка заправо била превише стидљива и повучена у друштву непознатих људи и једноставно није ни покушавала да изађе из зоне комфора и оствари са њима било какву комуникацију. Александрине пријатеље могли су да наброје на прстима једне руке.
Још један трн у оку императорске породице биле су и три ћерке Александре и Николаја II: Аликс је и сама била свесна да јој то што није родила наследника трона "не иде на руку", а притисак који је осећала са свих страна чинио је да се она осећа безвредно. Када је четврти пут остала у другом стању сви су се понадали да ће овај пут на свет доћи дечак, али судбина се још једном "поиграла" са њом - четврта ћерка, Анастасија, била је и благослов и казна у исто време. Нико није крио разочарање, ни сами родитељи, ни Романови, ни народ.
Ипак, Александра и Николај II покушавали су да и поред свега одрже свој брак и породицу што је боље могуће: у кући су увек владали мир и благостање, деца била вољена, лепо васпитана и образована - управо захваљујући томе њихови дневници које су водили сачували су се до данас.
На крају је остала само вера у натприродне моћи
Након рођења четири ћерке Александра Фјодоровна прешла је на "другу страну" и помоћ потражила код француског хипнотизера Филипа за кога се касније испоставило да је шарлатан који је очајну жену хтео да превари. Нова Александрина трудноћа у коју је уверио Филип испоставила се лажном, а Александра је упала у озбиљну депресију.
Из депресије је "извукла" следећа трудноћа, али њена срећа није дуго потрајала: када је на свет (коначно!) дошао наследник трона Алексеј, вест о томе да има неизлечиву болест, хемофилију, поново је потресла породицу, а Александра је за несрећну судбину дечака кривила себе. Желећи да сину пружи сву љубав и пажњу у тренуцима његове болести, императорка се својски трудила да Николаја II одвуче од власти и окрене породици, а њена конфронтација са Владом коју су и овако кињили због великог утицаја Александре на Николаја II, само је погоршавала ситуацију.
Жеља за влашћу и трачеви о неверству
Са почетком револуције Александра је почела све више и више да упливава у политичке воде, при чему је постајала све нервознија и депресивнија, јер јој је једини син био у великим страдањима и поред напора надрилекара ("видовњака и чудотвораца" ангажованог кад више ништа друго није помагало), Григорија Распућина, да крварења заустави.
Григориј Распућин одједном је постао јабука раздора и повод за трачеве, премда је његов и Александрин однос за већину био исувише присан. Трачеви су озбиљно подривали Николајев ауторитет, а друштво је у њему видело предмет посдмеха иако доказа Александриног неверства никада није било. Још један повод за бригу био је и утицај Распућина на Александрине одлуке које су се тицале управљања Русијом, а нарочито војском током Првог светског рата. Све ово изазвало је велико незадовољсто људи који су почели да је мрзе, будући да је она била та која је "носила панталоне" у браку и држави.
Срећом, зли језици нису успели да покваре однос двоје партнера, а њихова љубав трајала је пуне 23 године - трагично су страдали заједно са својом децом 17. јула 1918. године када су стрељани.
