Молдавски оркестар за националну безбедност

Није лако наћи музичку, филмску или спортску звезду која је током каријере више путовала од Горана Бреговића. Као фронтмен највеће рок групе бивше државе, "Бијелог дугмета", био је у сваком месту са великом двораном и одржао највећи концерт на отвореном који је ушао у југословенску митологију, коју су време или носталгија толико напумпале да данас бар 100.000 пензионера тврди да су били на Хајдучкој чесми али нису сасвим сигурни где је била бина, где су били они и да ли је уопште било чесме.

Али заједно са државом, као да се распадало и "Бијело дугме", које је на последњој турнеји певало "Пљуни и запјевај, моја Југославијо". И Југославија је пљунула.

И док су му у првом делу каријере приговарали да рок музику због коруптивних разлога прилагођава примитивним народњачким срединама, у другом полувремену је, као за неку освету, Бреговић одлучио да музику са најдубљих маргина српског друштва представи европским метрополама, уз велику помоћ тадашњег великог пријатеља из Сарајева Емира Кустурице и свесрдну подршку великана ромске музике, од Шабана Бајрамовића до Слободана Салијевића.

Са Оркестром за свадбе и сахране свирао је у Олимпији, Карнеги холу и тако наставио велико путовање, које је британски "Гардијан" описао као велику доживотну светску турнеју. Турнеје по бившој земљи или садашњем свету нису га умориле од путовања па је својевремено одлучио да сам са својом једрилицом преплови или преброди Атлантски океан, док су његове планинарске подухвате и освајања врхова већ прекрили сњегови и шаш.

Бреговић је дакле путовао у свим правцима земљине кугле, од Исланда до Новог Зеланда, од Јужне Америке до Сибира, али ће му Молдавија, изгледа, остати велика неостварена жеља. Или пусти сан.

Тамошње власти су му забраниле улазак у земљу, јер су процениле након консултација са обавештајним службама и страним партнерима да су човек у белом оделу са гитаром, жене у народној ношњи и музичари са трубама и бубњевима заправо опасност за националну безбедност.

У првој медијској верзији, молдавске и стране службе су га 2022. ставиле на листу особа опасних за безбедност због концерта на Криму одржаном 2015. године. Можда делује чудно да је молдавским и страним службама било потребно читавих седам година да проуче концерт и увиде какве су се све опасности криле испод песама лукаво направљених да публику опусте. Молдавски министар за економски развој и дигитализацију Думитру Алибаба није се дао опустити. Стручњак који је већ економски а посебно дигитално препородио Молдавију објаснио је веома пластично зашто ће Бреговић само маштати о Кишињеву - Плес уз његове песме је као плес на гробовима Украјинаца.

Дан касније, српске власти су обавештене да је заправо Бреговић био дуже на скенеру најдетаљније обавештајне службе на свету јер су молдавски аналитичари схватили какав разоран утицај на поредак и демократију у Молдавији може да има песма "Калашњиков", написана пре 29 година.

"Молдавија зна разлог зашто се десило, а ми можемо само да нагађамо. Можемо да их питамо, али они не морају да кажу. И неће казати", објаснио је за лист "Данас" Срећко Ђукић, члан Форума за међународне односе, који је после Александре Годфроа највећи руски експерт "Јунајтед групе". Један од доајена дипломатске службе као да је ставио до знања да као члан Форума можда зна више и од Бреговића, али и наших и молдавских власти.

Зашто би уопште било која земља, а посебно земља са утицајем и снагом попут Молдавије, морала да било шта објасни зашто неком страном држављанину није дозвољен улазак у земљу. Да ли зато што је певао у некој другој земљи, пуцкетао прстима и тако дао сигнал за рушење молдавске демократије, или га треба казнити за нешто што није урадио а не за нешто што је урадио. То ће, можда, поред молдавских власти и страних партнера, знати само експерти Ђукић и Годфроа, али ће Бреговић и његов оркестар морати да схвате да каријера звезде не подразумева само наступе у Кишињеву или фестивалима у Молдавији.

Није живот бајка, чак ни за највеће естрадне звезде. Док не буде скинут са црне листе, мораће да, са горчином у устима и осећајем велике неправде у души, свира по дворанама у Паризу, Москви, Риму, Буенос Аиресу, Сиднеју, Пекингу па и Београду…

Можда је у праву била целокупна  либерална јавност Србије када се жестоко узбунила јер је глумцу из Сарајева Феђи Штукану забрањен улазак у Србију пошто је, у паузама снимања у Београду, учествовао на протестима против режима на којима се блокирао аутопут и говорило да земљом влада диктаторски, злочиначки режим Александра Вучића. Али никако није јасно зашто нико од НВО лидера, корифеја слободне мисли, није нашао за сходно да пита како је то Бреговићу забрањен улазак у једну земљу због концерта у другој земљи, у којој се ниједном речју или тактом не алудира на Молдавију.

Или зашто баш нико од њих није реаговао када је читавом низу угледних интелектуалаца из Србије забрањен улазак у Црну Гору јер су изговорили нешто што није одговарало милозвучном слуху тадашњег режима и њиховим партнерима из кавачке коалиције за европске и прекоокеанске интеграције јужног воћа.

Пре молдавске забране, Бреговићу су отказани или забрањени наступи у Пољској и Украјини, јер је "одбио да се изјасни о анексији Крима и агресији Русије". Када је пре две године требало да наступи у Албанији, неколико хиљада људи потписало је петицију против наступа уз познато образложење да су речи из његове песме  "Калашњиков" као што су "јуриш, пуцај, бум, бум" навеле српске војнике на злочине на Косову. Као и у молдавском случају, и у Албанији се догодило накнадно читање прошлости јер се неко 2021. године сетио речи песме из 1994. године, али су некако успели да забораве да је 2006. године Бреговић постао почасни грађанин Тиране, када му је кључеве престонице уручио тадашњи градоначелник и садашњи премијер Еди Рама.

Прича о забранама делује посебно гротескно јер је човек који је каријеру почео са 15 година свирајући у кафани на аутобуској станици у Коњицу, а са 17 година већ доспео до музичара у стриптиз бару у Риму, читав живот наступао као главни промотер југословенства, мултиетничности, које је понекад критичарима деловало лажно или меркантилно, али никада није урадио нешто што би разбило ту идеју да није довољно Србин, ни довољно Хрват, ни довољно муслиман да би могао да се укотви на једној од националних или верских обала. У својој каријери, која је препуна осуда чувара балканских тајни и одушевљења банкара, Бреговић је изабрао Београд и Париз као сталне адресе, иако је напомињао да има куће у Сарајеву и Загребу.

У кругу двојке су му већ ставили да знања да се искрено за мултиетничку толеранцију могу борити само они који су остали у моноетничком Сарајеву а никако они који су кукавички напустили тај мултиетнички рај који се више неће поновити на Балкану. Светске позорнице су, међутим, тај спој народа, нота, гласова доживеле као велико освежење и наду. Све док се није усудио да свира у Русији, без питања и одобрења.

Тако је неко ко је искрено положио све испите толеранције и сарадње на Балкану, пао на мастеру из глобалне политике у којем, изгледа, има много мање нијанси.

Његов отац био је једини партизан у хрватском селу у којем је рођен и умро, па је Бреговића локални свештеник или свећеник замолио да пусти да буде сахрањен како би имали бар једног Југословена левичара. Као музичар често је оптуживан за компилације, позајмљивање етно мотива у своја дела због чега је и "Ајде, Јано" завршила као мотив у музици за филм "Краљица Марго", али Бреговић  је објашњавао да су све велике цивилизације засноване на компилацијама и еклектици, док је само варваризам аутентичан.

И у политичком ангажману као да је користио златну полугу комунизма и југословенства – политички кључ у којем је постао једина звезда која је добродошла у Београду, Сарајеву или Загребу.

Главни рудник за ископавање идеја налазио је под шатрама, у непознатим кафанама у којима је слушао сјајне, непознате ромске мелодије које је касније претварао у светску музику, али је истовремено написао и "Три писма из Сарајева", концерт који се описивао у европским медијима као ода мултетничности на Балкану.

"Ако нешто остане иза мене, то је што сам имао повјерења у музику наших баба и деда – тај материјал богомдан, који добијамо рођењем. Ми смо некако мали, јасни. Стално нас је стид. Стално се нешто кријемо, стално би да будемо некако отменији, да имамо друго поријекло. Немамо. Ово је лијепо. Ако би једног дана људи дају неку улицу која би се звала Трг жртава Горана Бреговића, биће то због овога", рекао је док није ни слутио да ће при крају каријере ипак постати оно што никада није желео – човек који својом музиком и деловањем угрожава толеранцију или прети малим полуслободним земљама.

Почетком ове године, молдавска председница Маја Санду изјавила је да Русија има план за рушење руководства у Кишињеву, посредством грађана Србије и Црне Горе, који би ушли у Молдавију да "изазову протесте у покушају да се легитимна влада промени у нелегалну владу коју контролише Руска Федерација".

На захтеве Србије и Црне Горе да одговоре какви би то грађани могли да дођу, пре Бреговића и његових музичара, и сруше власт у Молдавији, није стигао одговор. А његова екселенција Ђукић је већ објаснила да и не мора да се шаље објашњење за било какву оптужбу.

У читавој молдавској музичко-безбедносној оперети око Бреговића, заправо је најважнији феномен малих, прилично немоћних држава, које су суверенитет уступиле већим и демократичнијим земљама, али као неку велику утеху за осећај инфериорности налазе у томе што могу пар пута годишње оштро ставити до знања земљама, које немају стране спонзоре, да неће трпети угрожавање њихове самосталности.

Мило Ђукановић је већ тако очувао безбедност Црне Горе када је забранио Влади Георгијеву да пева у земљи у којој је рођен. А молдавске власти отишле си и два корака даље – забраниле су европској звезди и оркестру да уђу у земљу јер је пре осам, 29 или пре 129 година певао нешто у страним земљама што нема никакве везе са њима, али су њихове службе и страни партнери ипак пронашли неку тајну везу.

Ако су заиста пронашли ту везу која им спашава безбедност земље од деструктивне музике са Балкана, композитора у белом оделу, пар певачица и десетак музичара са трубама и бубњевима, онда је свака забрана оправдана. И нема сумње да ће екселенција Ђукић и екселенција у покушају Годфроа већ објаснити зашто.