
Влада Србије и ММФ у епизоди спашавања сиромашних

Представљени "пакет мера" нису никакве мере, него банално једнократно давање готовине одређеним категоријама грађана.
Одакле тај новац? Па, из задуживања.
Пошто Србија има буџетски дефицит, онда нови расход од око 600 милиона евра нема одакле да се обезбеди него додатним задуживањем Србије. И то свих нас и привреде. Влада Србије је одлучила да ми преузмемо обавезу да суграђанима који су мање тржишно успешни дамо нешто пара. А да они то прикажу као свој поклон на основу мудре претходне политике коју су водили.

Рачуна се на инстиктивни осећај људи, ако се неке паре деле, онда мора да је то што се дели претходно уштеђено, како би било и у кућном буџету. Али са државним буџетом то није тако. Није уштеђено, него се задужујемо.
Да ли би неки пензионер сматрао да је успешан ако би делио паре укућанима на основу кредита који је претходно подигао и за који је заложио кућу.
Због чега би тако нешто било за ММФ прихватљиво. Зато што није реч о "мерама" него о пара ма из "падобрана", једнократним давањима која не улазе у било какву основицу за будуће расходе. Не нарушава се ММФ "закон" да плате и пензије не могу прећи одређени проценат у односу на БДП Србије. Плате и пензије остају исте. А на основу ових 600 милиона ЕУР привредни раст се поспешује. Не битно, али се поспешује. И углавном нема инфлације.
То се постиже на тај начин што половину пара, око 300 милиона еура дајемо заиста социјално угроженим категоријама и оне традиционално у таквим ситуацијама тим новцем измирују раније неплаћене обавезе (најчешће струја). Нема притиска на цене новом тражњом, него се измирују раније доспеле обавезе. На тај начин се државна предузећа чине ликвиднијим и код њих се тај износ књижи као раст БДП.
Другу половину новца дајемо онима који ће нешто и купити више у продавници, неку чоколаду више за унуке и слично. Ту се по основу ПДВ-а одмах 20 одсто врати у буџет. Повећава се ликвидност буџета. Нешто ће и они искористити да плате део дугова, тако да ће једва преко 100 милиона еура заиста деловати инфлаторно. А то је занемарљив износ и неће уопште бити од иоле значајнијег утицаја на држање инфлације "под контролом".
ММФ може имати разлога за сагласност и зато што се овим задуживањем на комерцијалној основи обезбеђује пласман за стране банке на нашем банкарском тржишту, које су и иначе прекомерно капитализоване ( читај не дају кредите никоме ко је српски привредник), како би даље повећавале профитну стопу у пословима минималног ризика ( са државом) и тиме остваривале скоро дупло боље резултате у Србији од резултата матичних банака у земљи седишта одакле долазе.
А шта би заиста биле мере економске политике.
Мере којима би се ефикасност ЕПС система побољшала , а може да буде дупло боља, да би рачуни били 40 одсто мањи, па пензионери са мањим примањима не би ни били у дугу. А и ми се не бисмо додатно задуживали. Исто важи и за "Инфостан" и слична привредна друштва. Та разлика у цени би грађанима служила за друге куповине и тиме би се на реалним основама повећавао БДП.
Мера би била да се оснују велика државна предузећа која би се бавила станоградњом по ценама која не би прелазила 1.500 еура по квадрату и где би се додела станова сматрала задовољавањем права да човек има кров над главом као људским правом, а не као тржишном категоријом. И онда би цене свих станова на тржишту драстично пале, па би сви грађани били мање задужени.
Мера би била, ако постоји потреба да се једнократно помогне великом броју наших суграђана, а постоји, да се Србија задужи код НБС, са роком отплате од 30 година и са каматом од 0,5 одсто. Постигли би исте ефекте, а суштински не би оптеретили будуће приходе ни грађана ни привреде. Једино би стране банке остале без масних профита.
Шта мислите како би ММФ реаговао на такав потез? Као рањени бик на црвену мараму. Али због чега?
Па макроекономске последице у овом моделу су мање оптерећујуће у погледу враћања дугова због тога што суштински не представљају реално оптерећење за државу, а инфлаторно би последице биле исте као и код комерцијалног задуживања.
Зато што ММФ жели наше даље комерцијално задуживање. Уљуљкујући нас да смо "ниско задужена" држава, а све је базирано на фиксном курсу динара у односу на евро који даје нереалну статистичку слику. Коју ММФ подржава. И страни проценитељи. Само да се подсетимо, и 2008. године када је све експлодирало на светским финансијским тржиштима, сви ти деривати 8 преко 90 одсто) су имали ААА оцену рејтинга- као најсигурније инвестиције баш од свих тих истих западних ( у суштини САД) субјеката. Њихове оцене су доказано манипулативне а не "научне".
О томе сам писао у претпрошлом тексту, овде само као подстрек за отрежњење: ако је фиксни курс генијална идеја ове власти, како то да САД немају фиксни курс за долар?
Ни Европска централна банка за евро.
Ни Британија за фунту. Интересантно, чак се ни пословично банкарски верзирани Швајцарци нису тога досетили, па ни њихов франак није фиксно везан (има одређени паритет са евром, али то је нешто друго). Ни на планетарном ниво, ни Кина, ни Јапан, ни Аустралија, ни Канада, па онда Русија, Индија, Бразил. Нико да увиди нашу генијалност и сад се пате са курсевима својих валута.
Друго објашњење је да фиксни курс има тако штетне последице, да оне далеко превазилазе погодности које таква монетарна политика доноси. А у чему су погодности. У томе да можете да се задужујете више него што реално можете да платите, када једном све дође на наплату. И што онај ко је на власти може да се хвали невероватним растом плата и пензија израженим у еврима. Тако изражена примања су за око 60 одсто већа од реалног раста. Све друго је погубно за привреду и одрживи стандард једног друштва. Зато свима осталима не пада на памет да уводе фиксни курс својих валута.
У силним објашњењима нема ама баш ниједне нове идеје. Само даље задуживање подржано од ММФ-а, посипање бирача готовинским износима пред изборе на терет грађана, стране инвестиције по било коју цену.
Будућност нам се нуди као прошлост на стероидима.
Из тачне констатације да су протести у претходних 18 месеци имали две неопростиве грешке: блокаду образовања и у организацији мањег броја учесника политички мотивисано насиље ( никада "студенти" нису позвали полицију да похапси све те изгреднике и тиме су суодоговорни за то насиље), погрешно нам приказује да никаквог оправданог разлога за незадовољство не постоји. Ту и тамо "ко си бре ти", на нивоу лошег појединца, али концепцијски је све идеално.
Проблеми су итекако системски и дубоки. Грађани то више осећају него што умеју да елаборирају. Једном речју се зову "неоколонијални" положај Србије. Са све пратећом корупцијом и лошим кадровима који су нужни у том подређеном односу према западном империјализму.
И за крај, када ће бити избори. Отприлике 7 дана након поделе 600 милиона евра.





