Лени Рифенштал и надзор новинара у ЕУ: Пут у медијски пакао поплочан "добрим намерама"

Посланици Европског парламента искористили су фокусираност јавности Европске уније на ратове и сукобе од Украјине до Блиског истока да у глувој медијској тишини дају зелено светло закону који омогућава инсталирање шпијунске опреме на телефоне новинара.

Пре само неколико година такав корак не би прошао без протеста и жестоког противљења јавности. Али, сада је све другачије. Спорни закон је предложила Европска комисија под руководством председнице Урсуле фон дер Лајен.

Колико је то законодавство опасно показују бројни случајеви инсталирања "Пегаза", софистициране програмске опрема за шпијунирање, на телефоне новинара. Програм је име добио по крилатом коњу из грчке митологије, а "мета" и не слути да је малициозни софтвер инсталиран на њен телефон. "Пегаз" је развила израелска компанија НСО, а до сада је, према списку "жртава" који је процурио 2021. године, коришћен за хаковање телефона више од 50.000 људи, укључујући познате политичаре, активисте, утицајне бизнисмене и – новинаре.

Шпијунски софтвер је поново привукао пажњу медија прошлог месеца, након открића да га је једна од држава ЕУ користила за шпијунирање Галине Тимченко, оснивача руског листа "Медуза" са седиштем у Летонији. Форензичком анализом њеног апарата пронађени су трагови "Пегаза". Уредништво "Медузе" саопштило је да не зна која је држава одговорна, али да има разлога за сумњу у умешаност Летоније. И уместо да европски парламентарци подметање шпијунске опреме у телефон новинарке осуде као напад на слободу медија, они су дали благослов "Пегазу" и савест умирили изјавом да је то средство којег власт сме да се лати само "у крајњој нужди". Уз то су поменули и нужду заштите од злоупотреба те и сличних полуга надзора. Све то је само продубило сумње заговорника слободе медија широм Европске уније да ће владајућа клика тај "контролисани механизам контроле" још како злоупотребити.

"Овим је сахрањена забрана шпијунског софтвера", упозорила је активисткиња Клои Бертелеми у разговору за британски "Гардијан". Тако је Европски парламент пропустио јединствену шансу да заштити новинаре од државног надзора коришћењем агресивних шпијунских алата. Бертелеми, виша саветница за политичка питања у организацији European Digital Rights, била је коауторка мишљења којим је позвала посланике ЕП да не прибегну прагматичном приступу, већ да "учине све што је у њиховој моћи да спрече стварну, непоправљиву штету нанету новинарима". И медијским слободама. Није успела.

Наопака толеранција јавности

Овај пример је само један од многих који показује како ратови и конфликти, чији смо сведоци у Европи и дуж њених међа, подижу праг наопаке толеранције јавности према апсолутно штетним потезима власти. Намеће се питање - како је то могуће?

Септембра прошле године на светском фестивалу у Трондхајму у Норвешкој чувени аустралијски новинар и публициста Џон Пилџер упозорио је на сличне праксе које јачају пропаганду и империјализам, указавши на корене тог проблема: "Седамдесетих година прошлог века упознао сам једну од водећих Хитлерових пропагандиста, Лени Рифенштал, чији су епски филмови величали нацисте. Случајно смо становали у истом насељу у Кенији, где је била на фотографском задатку, захваљујући чињеници да је избегла судбину осталих Фирерових пријатеља. Између осталог, изненадила ме је њена опаска да 'патриотске поруке' њених филмова из доба нацизма нису толико зависиле од 'наређења одозго', колико од онога што је назвала 'подређеном празнином' која је преплавила немачку јавност. Да ли под тим подразумева и либералну, образовану буржоазију?, упитао сам. 'Да, нарочито њих,' одговорила је."

"О томе размишљам док гледам пропаганду која сада пустоши западна друштва", нагласио је Пилџер, и додао: "Наравно, доста се разликујемо од Немачке из 1930-их. Живимо у информатичким друштвима. Глобалисти смо. Никада нисмо били свеснији света око себе, више у интеракцији, повезанији. Али, јесмо ли, заиста? Или пак живимо у медијском друштву у коме је прање мозга подмукло и немилосрдно, а перцепција филтрирана према потребама и лажима државне и корпоративне моћи? Сједињене Америчке Државе доминирају у медијима западног света. Све између првих десет медијских корпорација, изузев једне, имају седиште у Северној Америци. Интернет и друштвене мреже – Гугл, Твитер, Фејсбук – махом су у америчком власништву и под контролом. Током мог живота је Америка срушила или покушала да свргне више од 50 влада, већина их је била демократска. Умешала се у демократске изборе у 30 земаља. Бацала је тепих бомбе на људе у 30 земаља, углавном сиромашне и беспомоћне. Покушала је да убије лидере 50 земаља. Борила се за уништење ослободилачких покрета у 20 земаља. О обиму и величини тог покоља се по правилу није извештавало, нити их је свет препознао; а они који су одговорни за све то још увек ведре и облаче у англо-америчком политичком животу."

Пилџер је додао и да је Лени Рифенштал упитао да ли је "подређена празнина" слична хипнози. "'To је исто', одговорила је. 'То значи да је прање мозга већ тако темељно обављено, да смо програмирани да прогутамо гомилу лажи. Ако не препознамо пропаганду, није нам тешко да јој верујемо. То је 'подређена празнина,' рекла је Лени Рифенштал."

Социјализам за богате и капитализам за сиромашне

Напросто је невероватно колико су таква пракса и политике успешне, иако су им темељи саздани од гомиле дезинформација. У западним системима корпоративне демократије је рат заправо економска нужност, савршен спој јавних субвенција и приватног профита: То је социјализам за богате и капитализам за сиромашне, упозорава Пилџер. Наредног дана после 11. септембра 2001. скочиле су цене акција ратне индустрије. Знало се да крвопролића тек предстоје, што је одлично за посао. Током рата у Украјини, поновила се иста прича.

Али западни медији се на то не обазиру. Амерички "вечити ратови" – поменимо само неке: Авганистан, Палестина, Ирак, Либија, Јемен и сада Украјина, сви имају у корену лаж, и то не једну. Најозлоглашенији је пример Ирака, где је окидач за рат било Садамово оружје за масовно уништење које – није постојало. НАТО разарање Либије 2011. правдано је масакром у Бенгазију – који се није догодио. Авганистан је био згодан за осветнички рат после 11. септембра, иако тај догађај није имао никакве везе са народом Авганистана. Данас из Авганистана стижу вести о мрачњачким потезима талибана, али до публике на Западу не допире да је Џо Бајден ојађеном народу Авганистана украо седам милијарди долара државних банкарских резерви, чиме је само још појачао патњу Авганистанаца. Недавно је Национални јавни радио у Вашингтону посветио два сата Авганистану – од тога само 30 секунди његовим изгладнелим становницима.

НАТО блок који је под контролом Америке у јуну је на самиту у Мадриду усвојио стратешки документ који милитаризује европски континент и ескалира могућност рата са Русијом и Кином. Чак диктира, ни више ни мање, него "вишеслојно ратовање против ривала наоружаног нуклеарним оружјем". Другим речима, навија за нуклеарни рат, а уз то проширење НАТО-а према истоку континента оцењује као "историјски успех".

Хипнозе маса

"Историјска мисија нашег народа у овом критичном тренутку јесте да предводи белу расу света у последњем крсташком рату за њен опстанак, крсташком рату против подљуди предвођених Семитима", речи су оснивача нацистичког батаљона Азов. Упркос мантри коју је ширио Андреј Билецки, западни медији упорно тврде да је нацизам у Украјини руска пропаганда, а Кину представљају као претњу светском поретку. Када ће прави новинари дићи свој глас, забринут је Џон Пилџер (84), док набраја шта пишу ретки независни медији који су се појавили на интернету.

Али и њиховом опстанку и свима који на Западу "мисле својом главом" и одбијају да се подреде диктираном наративу власти, сада прети опасност – шпијунирање новинара, последично репресија, која има чак и зелено светло самог Европског парламента. Ничега од тога не би било да није "хипнозе маса и подређене празнине" о којима је говорила Лени Рифенштал, а које доминирају у свести велике већине грађана западних земаља.

На сличан начин је у не тако давној историји трагичну судбину Јевреја у Европи запечатила "завера ћутања". Енглески историчар Ијан Кершо је то једноставно објаснио, рекавши да је "пут до Аушвица био поплочан равнодушношћу". Слично је и данас; врли посланици Европског парламента су добрим намерама трасирали пут у медијски пакао.