Гардијанов сан о плавом слону

Текст из "Гардијана" аутора Бена Брембла под насловом: "Ђоковићев 23. гренд слем јесте рекорд, али молим вас немојте га називати најбољим свих времена", само је нешто неспретнији, неувиђајнији и слободно се може рећи кликабилно погодан наставак једне саге медијских наслова који се угледају на сада већ антологијски, али реалношћу згажен текст Лорен Колинс из 2013. који је изашао у "Њујоркеру" под насловом - "Трећи човек".

Колоквијално речено, неке ствари старе добро, а неке не. Текст Лорен Колинс није имао ту срећу, за разлику од чувеног филма "The Third Man", Орсона Велса који су многи проглашавали за један од најбољих филмова свих времена.

"Трећи човек" из "Њујоркера" је у овом случају нико други, већ Новак Ђоковић - човек чији се успеси релативизују од почетка његове професионалне каријере. Ауторка текста Лорен Колинс, добро познајући публику којој се обраћа није бежала од пожељних, латентно расистичких потки које крећу већ од наслова и конотације земље порекла Новака Ђоковића - трећег света и трећег човека у тенису.

Неукусно поређење

Такве транзиције су нешто што се сматра делом стила и просвећености у крему елитистичких магазина британско-америчког новинарског миљеа чији је "Њујоркер" незаобилазни део. У лиду текста Колинс прво физички описује Новака: "Његове ноге, гумене и пругасте, подсећају на пар штапића - Твизлера. Он је љубитељ животиња. Са својим уским вратом и чврстом длаком, он помало личи на Пјера, његову пудлицу играчку. Има шашав смисао за хумор".

Неукусно поређење длаке животиње и косе Новака можда најбоље описује ту узвишену лествицу са које се гледа на тог "трећег човека" са Балкана. У поднаслову стоји "Новак Ђоковић изашао је из сенке Роџера Федерера и Рафаела Надала, али може ли да научи да се понаша као шампион?"

Ту се не негира питање успеха српског тенисера, барем тим параметром који се већ тада могао квантификовати у Новаковој каријери, већ се доводи у питање културолошки ниво - понашање. Шта подразумева то шампионско понашање? Не опрашта се то што је природност на терену последња брана од потпуне роботизације или то што уз све могуће казне које је проживео и даље сме и може да напише "Косово је срце Србије" на камери у сред Париза.

"Трећи човек" писан је у време након за Новака такмичарски тешког лета 2013. године. Прекретнице у каријери, када је у полуфиналу Ролан Гароса изгубио од Рафаела Надала у чувеном мечу који је отишао у пет сетова и у коме је одлучујући сет узео Надал и то са 9:7. Затим је уследио још тежи Вимблдон, када је победу у финалу однео Шкотланђанин Енди Мари, на шта су Британци били нарочито поносни после 77 године ишчекивања златног пехара.

У живописном тексту и на таласу ових несрећних резултата, Колинс износи импозантне и новинарским талентом шаренолико обдарене чињенице, обогаћене тиме како је Новак кренуо да игра тенис, причи о његовој породици, до тога да није освојио једино Ролан Гарос од гренд слем турнира, баш као ни његов идол Пит Сампрас, што новинарка види као невероватно занимљиву чињеницу.

Миљеник камера

Тадашњи главни спонзор Новака Ђоковића био је приступачни јапански бренд "Уникло", на шта се ауторка колумне кроз полу подсмех осврнула, не знајући да ће један од "достојних" шампиона, миљеник камера који није морао да излази из сенке и коме рефлектори најбоље стоје - Роџер Федерер пет година након Новака потписати највећи уговор у историји тениса са баш тим брендом, вредан 300 милиона долара. "Најки" је тако изгубио једну од најдужих сарадњи у својој историји, која је могла да има тежину Џорданове за амерички бренд. Колико би могли година још да продају патике са "РФ" иницијалима патика након његовог повлачења, али то су већ неке друге битке.

Док се у тексту из "Њујоркера" истиче важност квантификације у спорту, колико је ко освојио гренд слемова и недеља провео на првом месту на АТП листи, Брембл са друге стране из "Гардијана" у свом тексту нуди мишљење друге школе тумачења у покушају доказивања зашто Новак није највећи тенисер свих времена.

"Ако постоји било какав смислени показатељ у коме се можемо запитати ко је највећи свих времена, одговор се не може једноставно дати грубим сабирањем гренд слемова. Могу ли бројеви лагати? Да! Претпоставимо да наиђе тенисер који је висок три метра и да сваки пут добије поен сервис винером. Никада не би губио свој гем. Освојио би 30 гренд слемова. Да ли би он био највећи свих времена. Не. Та идеја је смешна."

Брембл не само да је ушао у свађу са математиком, већ је успео да иде у тоталну конфабулацију. Замишљајући човека од три метра, подсетио ме је на чувене стихове песме домаће групе "Твинс": "Ноћас сам сањао ја и Дивац Владе, Америма из снова лупамо блокаде. И да сам висок три нула три…". Брембл на то још додаје и да се појави такав и да освоји 30 гренд слем титула, па ни тада неће бити најбољи у историји. Једино у финишу текста из "Гардијана" фали тај рефрен из споменуте песме: "И нећу да се пробудим, јер могу да полудим".

"Трећи човек" из земље трећег света

Форме два текста насталих у раздобљу од десет година су потпуно различите, али је занимљиво да оба аутора наводе да је Ђоковић "гумени човек". Не знам шта аутори имају против гума и високих људи, али на пример ако бисмо узели ту аналогију да се победе надпросечно високих тенисера не рачунају, могли бисмо онда да кажемо да победе Иве Карловића, горостаса од два метра и 11 центиметара не важе против Новака, иако је он један од ретких тенисера који има позитиван међусобни скор против Новака. Или да се не рачунају победе чувеног Марата Сафина или Ника Киријоса над Ђоковићем, све би то могли да поништимо.

Стварно је срцепарајуће како "човек погрешног порекла" и непожељне културе, "Џокер" из Србије, представник земље коју је некадашњи француски председник Жак Ширак називао народом без закона и вере, нацијом насилника и терориста, са осмехом побеђује на том чувеном Шатријеу.

Иако два мишљења различитих аутора из елитних медија нису за поређење по квалитету, продукт су континуитета, један потпуно произилази из другог, и иако су тезе неупоредиве, закључак је сличан. Неки не могу да прихвате да у белом - елитном спорту највећи буде онај коме ту није место, неки тамо "трећи човек" из земље трећег света, балкански дечак који је тренирао уз сирене за узбуну од бомбардовања и који је "случајно" оборио све тениске рекорде.

Трећи човек постао је најбољи свих времена и постарао се да неки текстови остаре јако лоше, а време је ту довољно дуго за оне који су спремни да га користе, оне попут Новака. И зато, смејаће се српска деца у Паризу још дуго!

И без увреде, много би било интересантније шта каже Лорен Колинс о свом тексту десет година након њега, него неко ко се потписује као предавач филозофије и бивши аматерски играч тениса у том великом "Гардијану". Протрљајте очи и поздравите шампиона - гејм чејнџера. Могло би се рећи - case closed - случај завршен!