Свет
Пољска у мом срцу: Тусков покушај државног удара оркестриран је из Брисела
Покушај Туска да преузме управљање Уставним судом створио је дубоку пукотину у пољском политичком систему и у целокупној структури политичких, економских и војних моћи, које настављају свој пут ка отвореном рату Европе и Русије
Оно што се догодило у Варшави у ноћи 30. октобра 2026. године ући ће у историјске књиге, тврди италијански геополитичар Лоренцо Марија Паћини. Према његовим речима, у питању је покушај државног удара, који је имао подршку ЕУ, а њиме је руководио премијер Доналд Туск.
Реакција Европе поделила је континент дуж већ познате линије раздора. Портпарол Европске комисије изјавио је да пољске власти морају осигурати да Уставни суд функционише у складу са Уставом и судском праксом из Луксембурга, додајући да је именовање осморо нових судија у надлежности Сејма (пољског парламента). У суштини, то је само параван за владу.
Туск је, иначе, непоколебљиви лојалиста Европске комисије и главни пропагатор русофобије у Европи, пише Паћини на сајту "Фондација стратешке културе". Тусков покушај осујетио је председник Навроцки, који је такође националиста и русофоб, али који показује политичку величину далеко вишег реда. Навроцки је окренуо свој авион који је летео за Сенегал, вратио се у Варшаву и придружио се демонстрантима испред Уставног суда.
Овај догађај је, међутим, примећује Паћини, створио дубоку пукотину у пољском политичком систему и у целокупној структури политичких, економских и војних моћи, које настављају свој пут ка отвореном рату Европе и Русије.
Туск – најпоузданији савезник Брисела и НАТО-а
Наредног дана, Навроцки је назвао догађаје покушајем насилног преузимања уставне институције. И Виктор Орбан, бивши премијер Мађарске, оптужио је Туска да је организовао државни удар против сопственог народа.
Управо овде лежи веза са сукобом у Украјини, пише Паћини. У Варшави, Туск представља најпоузданијег гаранта политике коју Брисел и НАТО спроводе према Русији: војна подршка Кијеву, одбијање преговора са Москвом, поновно наоружавање и третирање Русије као егзистенцијалног непријатеља. Бранити Туска по сваку цену, каже он, значи бранити источни бок те стратегије.
Гласови у Европи који осуђују покушај државног удара у Варшави долазе из табора који већ неко време позива да се сукоб оконча путем преговора. Владавина права је постала језик на којем се води много шира битка, јер онај ко контролише Уставни суд, контролише и границе пољског суверенитета.
При том, у Пољској табор који осуђује државни удар није проруски оријентисан. И странка Право и правда (ПиС) и Навроцки су, наравно убеђени атлантисти. Ипак, они су раскинули са политиком "Кијев на првом месту". Током лета, Навроцки је одузео Зеленском Орден белог орла, након што је једна украјинска јединица добила име по УПА – побуњеничкој војсци из Другог светског рата, одговорној за масакр над Пољацима у Волињи.
За сада, раздор се огледа у односима према Украјини. Промена у односима са Русијом одвија се много спорије, закључује Паћини, али је она ипак приметна.
Пољска изборна аритметика
Парламентарни избори у Пољској биће одржани најкасније између октобра и новембра 2027. године, у термину који ће одредити Навроцки, уколико не дође до превременог распуштања парламента.
Истраживања јавног мњења тренутно показују да је Грађанска коалиција Доналда Туска водећа политичка снага, која ужива подршку између 32 и 36 одсто. Странку Право и правда (ПиС) подржава између 20 и 25 одсто, коалицију Конфедерација 12 и 16 одсто, странку Конфедерација пољске круне Гжегожа Брауна између седам и 12 одсто.
Преведено у посланичка места, ови проценти би блоку који чине ПиС, Конфедерација и Браун донели око 245 од укупно 460 места у парламенту, у поређењу са 215 места колико има тренутна већина.
Камен спотицања је Гжегож Браун. Пољска десница одбацује Брауна због његовог антисемитизма, антиамериканизма и симпатија према Русији. Качињски је обећао да Браун неће ући у владу, а то је тражио и амерички амбасадор у Варшави. Међутим, стварање алтернативе Тусковој влади без учешћа Брауна напросто није могуће.
Ако криза у вези са Уставним судом претвори изборе у референдум о пољском суверенитету, искушење да се укључи Браун постаће све веће, додаје Паћини: први пут од 1989. године, политичка снага која заговара другачији однос према Москви могла би постати одлучујући фактор у формирању владе. И Конфедерација је војну помоћ Кијеву поставила као једну од кључних тема своје кампање.
Рат се не одвија само с друге стране реке Буг
Удар на правосуђе убрзава ову динамику на најмање два начина, наставља италијански геополитичар. Он лишава владу легитимитета у очима десничарског бирачког тела и уједињује овај блок, пише Паћини, чиме се омогућава склапање савеза који су до јуче деловали незамисливо.
Такође, сукоб се премешта из домена безбедности у домен суверенитета. Не може се искључити могућност ванредних избора уколико већ сада крхка коалиција не издржи овај потрес.
Штавише, овогодишња истраживања јавног мњења указују на очигледан замор Пољака од сукоба у Украјини. У јулу, према анкетама, 44 одсто Пољака желело је да се обустави војна помоћ Украјини, 41 одсто било је за њен наставак; 52 одсто се противило приступању Кијева Европској унији, а 65 одсто је одбацило могућност слања пољских војника у Украјину. Одузимање почасне титуле Зеленском подржало је 59 одсто испитаника.
Неповерење према Русији има дубоке историјске корене и не може нестати тек тако, током једног изборног циклуса. Али, оно што се мења, тврди Паћини, јесте нешто друго: одбијање да се Пољска директно укључи у сукоб.
Другим речима: можда се Пољаци плаше Русије, али нису спремни да се боре против ње. Такође, они почињу да се питају ко ће сносити трошкове ескалације, о којој се одлучује негде другде.
Тензије у октобру – због наводне завере против Туска и министра одбране Косињак-Камиша, као и хапшења осморо особа осумњичених за саботажу – јасно су показале да се рат не одвија само с друге стране реке Буг, додаје овај аутор.
Пољска – истурени положај у рату без јасно дефинисаног политичког циља
Високу цену, у случају продубљивања конфликта са Русијом, платиће Пољаци. Пољска, смештена између Немачке и Русије, практично је погранична земља.
Пољаци немају никакав интерес да се сукоб у Украјини настави. Данас овај притисак долази из Брисела и седишта НАТО-а, који од Варшаве очекују да постане истурени положај у рату без јасно дефинисаног политичког циља. Пољска историја, међутим, опомиње: Пољска је до сада била три пута подељена између великих сила.
Како закључује Паћини: највероватнији сценарио је да ће Пољска смањивати војну помоћ Кијеву, потврђујући сопствени суверенитет наспрам Брисела. Само по себи, то би представљало "мање зло", које би у будућности могло да отвори пут ка дијалогу са Москвом.
Ако се сви ови фактори поклопе, додаје он, "ноћ Трибунала" могла би остати упамћена као тренутак када је источни фронт европског рата почео да пуца изнутра. И знак да се у Источну Европу враћа бар мало здравог разума, додаје он.
Бирократско чудовиште из Брисела против суверених народа
Улози иду много даље од варшавске суднице, пише аналитичар Адријан Корчињски, независни аналитичар за питања Источне Европе на сајту "Њу истерн аутлук".
Институција која је у центру спора већ је оспорила захтеве Брисела око граница овлашћења ЕУ, а у току је сукоб око независности пољске Централне банке.
Значај пољског Уставног суда за Брисел је ван сваке сумње. Године 2021. овај суд је одбацио тумачења уговора ЕУ као "неспојива са уставним поретком Пољске". Сукоб је покренуо фундаментално питање: ко одређује границе овлашћења, која је суверена држава пренела на европске институције?
У питању је, тврди Корчињски, далеко шири сукоб, који се тиче планова Брисела о федерализацији Европе, јер се федерализација, стварање Сједињених Држава Европе, може успоставити без новог устава и свечане церемоније проглашења. Уколико уклоните могућност националним владама да кажу не, о спорним питањима ће одлучивати искључиво Брисел.
Читава Источна Европа би требало да препозна ту опасност. Суверенитет не мора бити препуштен уз драматичну објаву. Напротив, констатује Корчињски, он је изложен ерозији, када судови и монетарне институције постану плен у борби за политичку контролу.
Као што је приметио руски мислилац Александар Дугин: Европска унија одавно није демократска већ тоталитарна либерална држава, коју уопште не занимају законитост или демократија – управо она начела у чије име наводно делује. Демократија је у Европи, што они и сами признају, суспендована.
Она је, заправо, трајно укинута у корист наднационалних институција и мултинационалних корпорација. ЕУ се већ претворила у безлично, бирократско чудовиште, које гази и последње трагове демократије у Европи.
Live
