Српско страдање на Петој авенији

Призор је био заиста несвакидашњи. У најужем центру Њујорка, на Менхетну, међу хиљадама пословних људи са Волстрита, туриста и локалних шетача, који су се журно мимоилазили и сударали на крцатим улицама и пешачким прелазима, стајала су два црна камиона са ЛЕД екранима на којима су се смењивале слике.

Пажњу великог броја пешака привукла је црно-бела слика Николе Тесле. Текст који је пратио слику гласио је: "Никола Тесла, српско-амерички научник и проналазач, имао је 91 рођака који су убијени током Другог светског рата у геноциду у Независној држави Хрватској".

Жамор ишчуђавања и неверице испунио је пословично равнодушне и циничне улице "Велике јабуке". Људи су застајали и тискали се око камиона како би до краја испратили ово необично путујуће предавање из историје народа о коме су врло мало знали, али који је свеједно свету дао једног генијалца какав је Тесла. Међу присутнима било је и припадника наше дијаспоре који су својим пријатељима и онима који су се затекли око њих пружали историјски контекст и допуњавали информације које су се вртеле на екранима.

Панели су се смењивали, причајући затеченој публици трагичну и шокантну причу о српском страдању у 20. веку.

Од Првог светског рата и губитка четвртине популације преко геноцида у НДХ и логора за децу попут Јастребарског у којима је страдало преко 40.000 српских малишана до етничког чишћења у Подрињу, "Олуји" и стравичних злочина у Жутој кући где су Србима вађени органи за продају.  На сваком панелу био је и пропратни QR код који, када се скенира, упућује на страницу Меморијалног центра Републике Српске где се могу прочитати додатне информације о злочинима над Србима.

"Нисам пуно знала о српском народу и свим патњама кроз које су прошли. Знам за Ђоковића, али нисам знала за патњу која се тамо дешавала. Ова кампања ми је дефинитивно отворила очи, да истражујем дубље и тражим шта се дешава", изјавила је тамнопута Никол Ричардс која је била међу оним Њујорчанима које је заинтригирала изложба.

На основу досадашњих резултата, али и хистеричних реакција у "комшилуку", нема никакве сумње да се ради о једној од најефектнијих и најефикаснијих међународних пи-ар кампања коју је нека званична српска институција икада покренула. Ова акција могла би се подвести под такозвани герилски маркетинг, где се употребом неконвенционалне рекламне стратегије, која се ослања на елемент изненађења и високу креативност, уз релативно мала улагања, постиже велика видљивост, виралност на мрежама и емотивни ангажман циљне публике.

Камиони са дигиталним билбордима коштају за изнајмљивање у Њујорку око хиљаду до хиљаду и по долара дневно, а за ту релативно ниску цену постиже се велика видљивост на најпрометнијем и најутицајнијем месту на свету, флексибилност таргетираних локација и могућност честе промене рекламних панела и порука. Подразумева се да вам је потребна и дозвола локалних власти да спроводите своју рекламну кампању, а у добијању дозволе сигурно је одређену улогу одиграла дипломатска блискост коју Република Српска, као инцијатор и организатор ове кампање, пажљиво и непоколебљиво гаји са Трамповом администрацијом и Израелом.

Уосталом, један од првих панела у овој покретној изложби подсећа Американце да су им Срби били савезници у оба светска рата, као и да су Срби били први хришћани који су ратовали са припадницима Ал Каиде у Босни. Ко је читао књигу угледног француског новинара Жака Мерлиноа "Истине о Југославији нису све за причу" зна колико је новца и труда водећих маркетиншких агенција у САД потрошено да се различитим медијским манипулацијама амерички Јевреји окрену против својих традиционалних савезника Срба а у корист босанских Муслимана.

Да ли је превише оптимистично очекивати да би актуелна дешавања у свету могла довести до преокрета тог односа јеврејске дијаспоре, која има одлучујућу улогу у промоцији владајућих медијских наратива и пожељног мишљења у САД? Да ли је управо ова изложба један од весника промене у односу према српским страдањима? Могуће да јесте, а могуће и да није, али свакако треба урадити свој део посла и искористити сваку прилику која се укаже за промоцију наше истине о распаду СФРЈ и ратовима који су из тог распада уследили.

Организатор изложбе је Меморијални центар РС, уз подршку Владе Републике Српске, Министарства за европске интеграције и међународну сарадњу Републике Српске, Представништва Републике Српске у САД и представника српске дијаспоре. Директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић истиче да ова кампања представља најзначајнији међународни искорак Меморијалног центра Републике Српске од његовог оснивања пре две године. Он је поручио да су наступили са документованим чињеницама, историјским изворима и сведочанствима како би дали глас српским жртвама, те да свака жртва, без обзира на националност, заслужује истину, достојанство и памћење.

О успеху и дометима ове кампање најречитије говоре реакције из комшилука, али и из одређених назови домаћих кругова. Иако је изложба конципирана тако да не доводи у питање туђе жртве и наративе који се око њих конструишу, већ само износи документоване и међународно потврђене податке о пострадалим Србима, изгледа да је сам помен постојања српских жртава за неке неприхватљив и готово увредљив. Па тако коментатори бошњачких портала називају ову изложбу "порцијом пропагандних сплачина" коју је Додик сервирао Американцима, баш у тренутку одавања почасти сребреничким жртвама, хрватски новинари истичу наводно мегаломанске бројке које желе да направе од Хрвата геноцидни народ, док, нимало изненађујуће, најоштрије и најотровније осуде долазе из београдских аутошовинистичких кругова окупљених око "Пешчаника" који, на идејном плану, исмевају читаву кампању и доводе у питање чињеницу да су уопште побијени неки цивили српске националности у Подрињу (3.267 њих), односно да међу њима није био ниједан који није четник са огромном и неуредном брадом и закрвављеном камом.

Не треба се освртати на ове и сличне малициозне реакције, јер је сасвим извесно да не долазе од добронамерних људи којима је жеља за утврђивање истине и помирењем на срцу. Треба наставити са овим и сличним активностима у покушају да се разбије међународна завера ћутања о српским жртвама која је успостављена још током деведесетих година прошлог века, заправо још раније од тога.

Још од Његоша се говори о томе како "српска суза нема родитеља", истичући на тај начин осећај усамљености, несхваћености и неправде са којима се српски народ суочавао током векова страдања, али та суза ипак има неке потомке и потомке потомака који морају бити одлучни, упорни и стрпљиви у борби за њено признање. У том погледу, треба се угледати на Јермене који су се сто година, на хиљаде начина и различитих колосека, борили да се призна геноцид над њима у Османском царству и доживели да се прво усвоји резолуција о признању геноцида у америчком Конгресу 2019. године, да би је 2021. године потписом званично признао и председник Бајден.