Жила кукавица Индо-пацифика

Сва упорна и чврсто аргументована убеђивања научних ауторитета да улога простора у политици, економији и ратним сукобима остаје непревазиђена дуго су игнорисана. Подсећања да време географије није прошло упркос застрањивањима техницистичких и глобалистичких фанатика наилазила су на одбацивање, често уз подсмех. Чинило се да гео-нихилизам није само епизода тзв. главног тока, него да ће постати дубоко укорењено, неповратно схватање.

Да ће се геополитика, мада никада фактички није ни силазила са сцене, вратити на велика врата, те уважавајући и на нов начин вреднујући географске чиниоце пресудно утицати на судбину како света у целини, тако и појединачних народа и држава – то је мало ко имао храбрости да помене. Чак су се и немачко уједињење, слом Источног блока и деконструкција Совјетског Савеза, као и "разби-распад" Југославије, у време кад су се догађали само спорадично тумачили у геополитичком кључу и са географског становишта, иако је то било неопходно за разумевање суштине.

Тек са манифестацијом униполарности у виду експанзије НАТО и ЕУ у правом светлу, односно са отпочињањем процеса мултиполаризације, уследила је ренесанса географије, и то у дискурсу ратних конфликата и геополитичких промена. Велики допринос томе дао је у глобалним оквирима најпре Американац Роберт Каплан књигом Освета географије: шта нам мапа говори о предстојећим сукобима и борби против судбине (2012), а потом и британски новинар и публициста Тим Маршал својом у вишемилионском тиражу објављеном "географском трилогијом" – Заточеници географије (2015), Моћ географије (2021)и Будућност географије (2023).

Малајски мореуз – кључна тачка будућности

Како је одмицао оружани сукоб Русије и до скоро монолитног "Колективног запада" у украјинској арени, а још више са ратним обрачуном на увек узаврелом Блиском и Средњем истоку између САД и Израела с једне, и Ирана са (не)посредним савезницима с друге стране, до изражаја су све више долазили географски адути и хендикепи. Ормуз је постао парадигма кључне географске тачке од које зависи не само енергетско-економско функционисање света, већ статус и кредибилитет још увек актуелног светског лидера – САД. Као што су некада прворазредан значај имали Босфор и Дарданели, а сада много тога зависи од Ормуза, поставља се питање у коју географску тачку ће бити уперене очи читавог човечанства у блиској будућности?

Неподељена су мишљења да ће о промени на позицији водеће глобалне силе и  преобликовању светског поретка одлучивати САД и Кина, те да Американци неће "абдицирати" и предати трон без борбе. Често се помиње да је за Американце Русија само тренутни, пролазни изазов, а Кина дугорочни, хронични проблем. Сходно томе, САД ће настојати да доведу у питање несметану динамику дуж неког од кључних геостратегијских вектора и географских тачака важних за Кину.

Ради се првенствено о поморским путевима за јефтин кинески увоз енергената и допремање сировина у једном смеру, као и масован извоз индустријских производа у другом смеру. Упоредо, у питању је и формирање макро-регионалне интересне сфере и несметано функционисање "Поморског Пута свиле за 21. век" као маритимне варијанте "Појаса и пута", тј. свеобухватне "Свилене геополитичке концепције". То стратешко "уско грло" је Малајски мореуз.    

Малајски мореуз налази се између острва Суматре (Индонезија) на југозападу, те Малајског полуострва (Малезија) и града-државе Сингапура на североистоку. Повезује Индијски и Тихи океан – непосредно Андаманско море у првом и Јужно кинеско море у другом басену. Дугачак је 930 и широк махом 65-250 километара. На најужем месту ширина му је само 38 километара, а дубина са максималних 200 метара опада на минималних 25 метара. Управо ту – на улазу у мореуз из смера Јужног кинеског мора, а у близини Сингапура – смањена је пропусна моћ мореуза и додатно отежан промет великих теретних бродова. Разлог је суженост пловног пута бројним плићацима, гребенима, остењцима, мањим и већим острвима (Кундур, Велики Каримун…), што се на генералисаним атласним и зидним картама не примећује.

Индо-пацифик кроз америчку и кинеску призму

Географија је предиспонирала Малајски мореуз за најпрометнију савремену морско-океанску пловидбену руту. Њиме годишње прође готово 100.000 бродова различите дужине, тонаже и намене, а обави се 1/4 светске робне трговине. Пре текућег рата у Заливу кроз тај мореуз се превозило 11 милиона барела нафте дневно, што није било много мање од транспорта кроз Ормуз (15 милиона барела дневно) и чинило 35 одсто укупних количина нафте која се уопште транспортује Светским морем. Ово је само неколико показатеља који не чуде с обзиром да се ради о рути која повезује две убедљиво најмногољудније земље света и водећи популационо, културно, насеобински, технолошки, финансијско-економски и геостратегијски макро-регион света – Индо-пацифик.    

Управо Индо-пацифик Американци одавно перципирају као интегралну геополитичку и геостратегијску целину. Индикативно је да су у подели света на шест војних команди имали засебну војну команду за Индо-пацифик (USINDOPACOM), којој су средином јуна 2026. само вратили назив ("ребрендирали") у команду за Пацифик (USPACOM). Помињани Роберт Каплан је не случајно најавио преношење тежишта америчке пажње и деловања бестселерима Монсун: Индијски океан и будућност америчке моћи (2010) и Азијски котао: Јужно кинеско море и крај стабилног Пацифика (2014).

Ако у будућим надметањима желе да о(п)стану на врху пирамиде глобалне моћи, САД ће морати да обезбеде какву-такву партиципацију, ако не и контролу Малајског мореуза као везе између Тихог и Индијског океана. То ће бити један од најефикаснијих начина за "обуздавање" Кине, истовремено не испуштајући из руку – колико год је то могуће – ни остале адуте.

Зато у свом "загрљају" и даље чврсто држе Јапан, Јужну Кореју, Тајван, Филипине и базе на пацифичким архипелазима, настоје да се укотве у Југоисточној Азији и Аустралији. И труде се свим силама да на своју страну привуку Индију и продубе индијско-кинеске антагонизме. Отуда "нови савези" као што су АУКУС и КВАД, који представљају садашњи антикинески еквивалент за некадашњу антисовјетску "пактоманију" (АНЗУС, ЦЕНТО, СЕАТО и др).

Кинезима, пак, сасвим је јасно о чему се ради. Зато они интензивно јачају армију, нарочито ратну морнарицу. Њен основни циљ јесте да обезбеди доминацију у приобалним морима – најпре до тзв. Првог ланца острва, а онда и даље ка пучини Пацифика, до тзв. Другог ланца острва. У том контексту је и формирање база, потпуна контрола мноштва архипелага, градња вештачких острва, проширење територијалних вода, градња војних инсталација и потискивање утицаја суседа у "Медитерану 21. века" – Јужном кинеском мору. Међутим, из "хиперпродукције" носача авиона, подморница, разарача и крстарица може се закључити да су кинеске амбиције много веће, оријентисане на тзв. удаљена мора и свакако усмерене и на контролу Малајског мореуза.    

Није ништа ново када кинески геополитички теоретичари и практичари констатују да ако неко други контролише Малајски мореуз може да у сваком тренутку доведе у питање енергетску и другу безбедност Кине. Дакле, овај мореуз је од енергетске, али и укупне животне важности за Кину и она не сме дозволити "тромб" у тој прворазредно важној "артерији". Стога се актуелни рат у Заливу и затварање Ормуза могу схватити као "прича за малу децу" у односу на хипотетичку ратну кризу и непроходност Малајског мореуза.

Кинески одговор на "Малајску дилему"

Ипак, Кинези не би били Кинези када њихово размишљање и сценаристика не би досезали у будућност. Зато они пројектују "утуке" за решавање "Малајске дилеме".

– Најповољнија од њих је мореуз Ломбок који се налази између острва Бали и Ломбок у Малосундском архипелагу најмногољудније исламске земље света – Индонезије (288 милиона становника). Повезује Индијски океан са Јаванским морем, односно даље, правцима источно и западно од острва Борнео (Калимантан), са Јужним кинеским морем. Дугачак је 60, а на најужем месту широк 20 километара. Иначе, познат је по Воласовој зоогеографској граници између азијског и аустралијског света коју због дубине животињске миграције нису могле да савладају ни када је у леденом добу ниво Светског океана био знатно нижи. И сада је његова најмања дубина од чак 250 метара велика предност због могућности пловидбе супер-танкера и гигантских контејнерских теретних бродова са великим газом за које је Малајски мореуз проблематичан.

– Једна од могућих резервних варијанти је и Сундски мореуз, који се налази између Суматре и Јаве и такође спаја Индијски океан са Јаванским и даље Јужним кинеским морем. На најужем делу широк је 24 километра, а пловидбу отежавају минимална дубина од свега 20 метара, снажна вулканско-сеизмичка активност која изазива појаву цунамија и бројна острва (међу њима је Кракатау, познато по једној од највећих вулканских ерупција у историји 1883.).

– Слично ранијим двема силама које су свој престиж доказивале и владање светом конкретизовале мега-пројектима прокопавања канала на копненим препрекама стратешких пловних путева – Велика Британија Суецким, а САД Панамским – и Кина планира "свој канал". Њиме би заобишла тесан и на запречавање осетљив Малајски мореуз. Ради се о старој идеји и пројекту прокопавања земљоуза Кра на Малајском полуострву, чија се ширина своди на педесетак километара и која раздваја Андаманско море (Индијски океан) и простран Тајландски залив Јужног кинеског мора (Тихи океан). Постоји неколико варијанти трасе канала од 102 до 128 километара дужине. Ту је и тежња домицилне државе Тајланда да се због еколошких, економских, геополитичких и других ризика уместо канала гради „копнени мост“. Био би то друмско-железнички коридор између лука на супротним обалама где би се вршио претовар. У сваком случају, у односу на пловни пут кроз Малајски мореуз, ова алтернатива била би краћа око 1.200 километара.

Знајући све ово, није ли депласирано питање хоће ли се криза из Ормуза "преселити" у Малајски мореуз? Можда би оно пре требало да гласи када ће се то догодити? А начина за изазивање сукоба има безброј. Барем Американце не треба томе учити.