Руски пранкер Лексус: Како смо насамарили Хенрија Кисинџера

Познатим руским пранкерима Лексусу и Вовану пошло је за руком да раскринкају планетарне лажи, разголите потезе влада појединих земаља, стекну увиде у интимна размишљања државника светског формата па може се рећи и дебело уплету прсте у ток историје. Забава је чини се постала озбиљна.

У разговору за РТ Балкан Лексус, заправо Алексеј Стољаров, каже да то и јесте  њихова друштвена мисија, чак и историјска. Јер ти коментари, те изјаве светских лидера показују не оно што је намењено за јавност, већ оно шта ти људи заиста имају на уму и како оцењују одређене одлуке које доносе.

Проћи ће много година, уверен је Лексус, али речи ће остати и њих ће проучавати историчари како би разумели мотиве пранкерових саговорника.  

„Јер оно шта су они рекли у штампи, шта су њихови саговорници рекли о њима је једно, али њихов приватни разговор са нама доказ је њихових злочина, донекле, или зле намере“. 

Насамарили сте и патријарха америчке спољне политике Хенрија Кисинџера. Да ли после разговора с њим остаје простора за упитаност ко је одговоран за рушење Северног тока?

Мислим да је Кисинџер у разговору са „Украјином” такође наступао са позиција америчке владе. И мислим да Кисинџер можда није био потпуно искрен према Зеленском када је о томе говорио. Можда је он само желео да пребаци кривицу са САД на Украјину. Јер такве и сличне акције не могу да се одвијају без знања земаља НАТО-а, у којима САД имају водећу позицију.

Према томе, мислим да је он на неки начин рекао истину и могуће да су починиоци овог терористичког акта заиста Украјинци, али мозак операције није ту, а да не би преузео кривицу, одлучио је да све пребаци на Украјини. Стога мислим да је у Кисинџеровим речима био само део истине. Али у исто време, не заборавите да је ово веома лукав представник дубоке државе.

 Ако су Кисинџеру могле да се припишу године, шта рећи за оне младе ајкуле – са колико страсти они прихватају идеју да изнесу своја најинтимнија убеђења па и строго чуване тајне? 

Наравно, садашњи лидери су по квалитету неупоредиво лошији од својих претходника. Нису довољно флексибилни, не разумеју шта представља Русија и земље које се налазе поред ње. Сходно томе, потпуно су неписмени. Они су под великим утицајем својих помоћника у одељењима спољних послова, и у њих се не разумеју баш најбоље.

Многи светски лидери нису професионалци у међународној политици, не познају правила, и светску историју. Прате САД као ветроказ. Али у Сједињеним Државама су политичари постали нискоквалитетни, што је очевидно у различитим администрацијама, и демократским и републиканским. Временом се ситуација у том смислу све више погоршава.

Колико је пре позива неопходно добро познавање профила потенцијалне „жртве“, колико је важно ући у његов свет, уловити све нијансе карактера?

Када разговарамо са особом, ми темељно проучавамо његову биографију, где је студирао, у ком окружењу је одрастао, а посебно, какав је његов психолошки профил – и са стране коју зовемо, јер требало би да знате веома суптилне нијансе како бисте га придобили а не одмах учинили подозривим. Стога сваку особу темељно проучавамо како би нас она добро перципирала, а и ми њу. 

Како вам је пошло за руком да задобијете поверење Ердогановог окружења? 

То је заиста био људски фактор.

И имали смо срећу да је Ердоганово окружење поверовало у нашу бајку и повезало нас са њим. И овде је психологија била пресудна, када смо разговарали са његовом канцеларијом, људи су поверовали у нашу легенду. Она је била толико веродостојна јер смо навели разлоге за разговор и приказали те људе који су ласкали самом Ердогану. А у његовом кабинету су били уверени да би такав позив био логичан. Темељно размишљамо о причи, с којим циљем зовемо. 

Скандали које правите нису мали. Како се „надиграни“ саговорници касније носе са својом непромишљеношћу, да ли негирају, љуте се, или игноришу изречено?

Постоји неколико врста реакција. Прва је – не дотиче ме се, игноришем. То се дешава у случају када се скандал покушава заташкати на сваки могући начин. У том случају коментар изостаје.

Има и случајева када нити потврђују нити демантују, или још горих, када за све покушавају да окриве рад руских специјалних служби. Тиме настоје да сакрију шта су нам тачно рекли у разговору. Јер, најлакше је рећи да је то акција некога споља ко покушава да подрива државну безбедност.

Најгоре је било са Великом Британијом када је њихов министар одбране Бен Волас захтевао да се Јутјуб блокира и да се уклони цео снимак са његовим учешћем. И с тим у вези, покушао је да нас потпуно блокира на Јутјубу. Ово је најрадикалнија метода, Британија је користи стално, али ми имамо резервне канале.

Ипак, када год смо звали високо позициониране британске политичаре, снимци су увек били блокирани уз помоћ Британије или дубоке државе САД. Ове администрације знају како да изврше притисак на Јутјуб и друге сервисе.

Запањује лакоћа са којом опет изнова проналазите саговорника. Како то објаснити? Појединци, попут Порошенка, рецимо, насели су више пута на исти трик.

Зато што мењамо своју тактику и смишљамо нове, елегантније методе како да до њих дођемо. Последично, они смишљају нове методе заштите. Тако је увек било и биће – неко покушава да се одбрани, неко да нападне. То је као игра, могло би се рећи. 

О каквим је методама реч?

Шеме су различите, не постоји ништа универзално. Ово је поверљива информација. 

Које су особе из света високе политике заслужиле да их назовемо мајсторима наивности? Ко је превазишао ваша очекивања?

Мислим да су то, по много чему, балканске елите. 

Рамуша Харадинаја, који је пристао да по дикатату лажног Порошенка пише твитове као подршку кандидатури на украјинским изборима, почастили сте титулом најглупљег...

Један од најглупљих људи је, наравно, Харадинај. Најлакомисленији су вероватно Харадинај и Зоран Заев, који су два пута разговарали са нама.

Сви познајемо балканску душу, људи веома воле да причају. И сасвим искрено. Дакле, ако се упореди са западним елитама, естаблишментом, на југу има много мање суздржаних званичника. 

Можемо да именујемо оне најспремније да прихвате коруптивне методе?

Мислим да никога не издвајамо као корумпираног...

С обзиром на начин на који је изграђена украјинска политика, мислим да су украјински лидери, званичници, од Порошенка до Зеленског, сви пристали на корупционашке шеме у разговорима са нама. Зато ћу Украјину назвати једном од најкорумпиранијих земаља. 

Колико за Украјинцима заостаје Заев који је био спреман да уз посредовање „Порошенка“ купи аутокефалију од васељенског патријарха...

Да, ако говоримо о балканским политичарима, онда да, то је Заев. 

Лидери  Десног сектора су вам још 2014. рекли да тргују заробљеним следбеницима Јануковича, продајући их као робље или размењујући за оружје. Да ли оваква признања могу имати правне последице?

Не знам колико је могуће проценити да ли су говорили истину, али верујем да, ако је потребно, на суду наши разговори са овим или оним лицем могу имати правну снагу.

Дакле, ако постоји чињеница са ким сам разговарао, постоје људи који потврђују да смо комуницирали са овим саговорницима, можемо се појавити пред судом. И постоји записник. Снимање у наше време је прилично вредан доказ у многим случајевима. 

Сабрани, ови разговори нуде дубљи увид у светску политичку сцену. У околностима рата на Украјини – какав закључак се намеће, ко игра са ким и против кога? 

На основу комуникације са светским естаблишментом, западним естаблишментом, украјинским, видимо како се Украјина не осећа баш најбоље, мислим на власт.

Заиста, ситуација у Украјини је гора него што они јавно о томе говоре. Редовно нам се жале да немају довољно новца, да немају довољно новца за плате, да војска нема довољно наоружања. А када комуницирамо са западним политичарима, видимо да је њихов став – „спремни смо да спонзоришемо Украјину док она потпуно не ослаби, а онда ћемо делити Украјину са Русијом“. Односно, да се заустави на некаквим границама.

Али док се сва борбена дејства не заврше, неће бити мировних преговора. И, сходно томе, Запад сада не заговара прекид ватре и наставак преговора.

Други сценарио је шта би требало да се деси после прекида ватре и после друге етапе контраофанзиве. Могло би бити горе. А америчка војска не верује да ће друга контраофанзива бити успешнија од прве. А онда је преговарање последња фаза, и Запад зна да ће до тога доћи. Али они нису још увек убеђени да ће се то ускоро догодити.

Запад на све могуће начине покушава да набави оружје, посматра како се све функционише и уколико успех изостане, онда ће почети мировни преговори. Али све се то може променити. Зато што западни политичари гледају, опет, у своје бирачко тело. Када се бирачко тело потпуно умори, онда ће западни политичари вршити притисак на Украјину на сваки могући начин. 

Фактички, може се документовати да је Запад, иако негира, ипак страна у сукобу?

Па, многи од западних званичника признају да су страна у сукобу. У разговорима са британским и француским политичарима, они су се препознали као зараћена страна, страна у сукобу, наравно, да.