"Холивуд" из зоне СВО: Вукови на фронту? Ништа природније

Ноћни вукови не крстаре само руским и светским друмовима већ своје јазбине граде тамо где многи зазиру да завире чак и преко видео снимака – у зони СВО.

Колико је Вукова на фронту и шта је Донбас за вучји свет, разговарамо са командантом Ноћних вукова-Пјатнашка, позивни знак "Холивуд".

"Вук на фронту - сасвим нормално". Како објашњавате да се ваше учешће у СВО третира као подразумевајућа чињеница?

За мото клуб "Ноћни вукови" Донбас је, речима нашег председника Александра Хирурга, неодвојиви део нашег руског света. Почеци блискости нашег мото клуба са Донбасом везани су за догађаје из 2014. године.

Мото-клуб је узео велики удео у решавању судбине Донбаса како директним учешћем у догађајима, тако и током свих ових година, пружањем хуманитарне и медицинске помоћи цивилном становништву.

Што се тиче тога колико је Вукова на фронту… Када је најављена Специјална војна операција и упоредо мобилизација, многи Ноћни вукови су отишли ​​као добровољци, не чекајући позив, а када су позвани на фронт, одлазили су и по позиву. Поред јединице "Ноћни вукови-Пјатнашка", постоји још неколико јединица, батаљона, у којима служе ноћни вукови.

Ово је сасвим у реду и одговара идеологији клуба, одговара ономе што ми декларишемо, и да, слажем се да је Вук на фронту – потпуно природна чињеница. У овој ситуацији мото-клуб није могао да стоји по страни и ми смо остали доследни ономе што смо радили од 2014. године – узели учешће у судбини Донбаса. Када је дошло време узети оружје и са оружјем у рукама бранити своје интересе и руске људе, ми смо то урадили.

У срцу кодекса Ноћног вука налази се отаџбина. Када сте разумели да оно што се дешава на Мајдану и после у Одеси и Донбасу није туђа, него руска брига?

Овде је, у принципу, део одговора садржан у вашем питању. Наша домовина је Русија и за мото-клуб Ноћни вукови Донбас је одувек био саставни део Русије. Када је, у буквалном смислу те речи, започет геноцид над руским народом, наша земља није могла да не стане у одбрану руског света, тако да не одвајам Донбас и руске људе од Русије.

Сада је присаједињењем нових региона све дошло на своје место а о свему је и наш председник Александар Хирург говорио у сваком свом бајк шоуу. Он је предвидео ове догађаје, усадио нам веру, идеју, а када су догађаји почели да се одвијају на овај начин, укључио се и клуб, још од присаједињење Крима 2014. године. Од тренутка одржавања референдума, ово никако није могло да се третира као нешто туђе.

Само велика држава може да брани ваш народ и ваше интересе, само треба схватити да је то дуг.

Како изгледа дан на фронту? Са колико зебње или можда непоколебљивости један вук креће у борбу?

Ипак мислим да не познајем никога коме колена не подрхтавају у борби. Страх – то је савршено нормално осећање здравог човека, без њега се не може живети. Ако је човек лишен осећаја страха, то није нормално.

Друга ствар је што страх не сме да превлада осећања и прерасте у панику. Направићу ову алегорију: страх је као ватра, када је контролишеш, може да те загреје, можеш да спремаш храну на њој, а када није контролисана, ватра може да те захвати, можеш да изгориш. Исто је са страхом, зато је то нормално, иде раме уз раме са нашим послом. Како кажу, храбар човек се разликује од кукавице само по томе што само он зна колико је страшно бити храбар.

Које тачке на фронту су прошли Вукови и шта је на вас оставило највећи утисак? Како изгледа пресек са линије фронта – са колико одлучности украјинске снаге настоје да сачувају привид да контраофанзива још није завршена прича?

Мислим да више нико не сумња, и да и код самих украјинских снага не постоји илузија по питању контраофанзиве. Вукови су практично прошли сва места која су се могла наћи на фронту. Највећи утисак остављају тренуци када се нађете на непријатељским позицијама.

Сукоби на првој линији фронта се највероватније могу описати на следећи начин: све ово време до почетка СВО непријатељ је веома ојачао и сукоби су били потребни како би непријатељ напустио положаје – требало је учврстити се и ићи даље. Сукоб – то је задатак избацивања непријатеља са његовог положаја.

Са фронта стижу вести да ће авдејевска тврђава пасти пре зиме. Да ли су реална таква очекивања и како у овом тренутку изгледају борбе за најутврђенији пункт украјинске војске?

У тренутку док снимамо овај интервју, календарска зима је већ стигла и упркос потпуно очигледном успеху наше војске, још је преурањено говорити да је упориште Авдејевка пало.

Генерално сам опрезан у таквим прогнозама када су у питању тајминзи. Овде, наравно, улива оптимизам што смо успели да пробијемо најтежу линију одбране, прошли смо на нашем правцу ивицу Авдејевке, почиње кретање у саму Авдејевку, али ово има цену и она није мала. Крећемо се, непријатељ бежи, али морам још једном да нагласим да је ово огроман труд.

Замка уместо фронталне борбе – тако сте једном приликом описали стратегију наступа украјинске војске. Како то изгледа у пракси, да ли је ово лукавство осмишљено у НАТО центрима за обуку збуњујуће, да ли даје резултате, како одговарате на овакве "маневре"?

Понављам још једном, у нашој ситуацији, ми јуришамо на њихове положаје који су добро утврђени, а када постане сувише вруће непријатељ их напушта. Наш задатак је да се добро утврдимо и идемо даље. Као одговор на њихову стратегију неопходно је да ради наше извиђање и контра-батерија, која треба да сузбије ватру коју непријатељ усмерава на своје некадашње положаје, покушавајући да нас избаци одатле. Ова стратегија је јасна, није нова за нас и не омета наше напредовање.

Прва база Ноћних вукова била је легендарна Пјатнашка. Како изгледа обука за ратника а да није академска и уџбеничка, и да ли се кроз "ватрено крштење" на првој линији најбоље савлађују лекције?

"Пјатнашка" није била прва база, ми смо део "Пјатнашке" и до данас је то наша база. Какву то предност нуди регрутима? Они се овде директно обучавају на полигону и стичу вештине од инструктора са борбеним искуством на секторима фронта на којима ће регрути накнадно обављати задатке, па директно савладавају вештине које ће им користити у пракса.

Доласком на фронт, нашавши се на линији додира, они могу да примене оно што су усвојили у теорији, и не само у теорији, већ и кроз практичну обуку. Обука младог борца се не завршава окончањем курса, све време ми усавршавамо вештине за које схватамо да их треба унапредити и спремамо се за нове задатке.

Наравно, лекције се савладавају ватреним крштењем, ма колико обука била квалификована, теорија без праксе је мртва.

Шта је то што се само на фронту може научити и савладати?

На ово питање ћу вероватно одговорити овако: одговорност – у свом најдубљем значењу, појам – наређење и појам – борбени задатак.

У ствари, многи појмови познати из детињства добијају дубину значења само у тако екстремним условима. Много тога се може разумети само на фронту, почевши од практичних вештина, а завршавајући животним, филозофским истинама. То је као велики испит, не остаје сав тај терет, али истине остају после ватреног крштења.

Да ли је тешко гледати смрт у очи?

Рећи да не схватамо и не видимо да је наш рад крцат смрћу је немогуће. Не допада ми се овај књижевни, патетични израз: "гледати смрти у лице".

Интервју

Сведочење из Луганска: Смрт на украјински начин

Рећи ћу ово: да, разумете, сагледавате ризик од смрти са којим је наш рад повезан, да, често видите смрт, наравно, исцрпљујуће је, психички се уморите. Сваки пут када изађете на задатке и положите одређени испит, потребна је мобилизација, а сваки овакав циклус је веома исцрпљујући. Чуо сам да се навикнеш, али мени се то није дешавало, сваки пут је адреналин, то је мобилизација, плус одговорност не само за свој живот, већ и за животе бораца који су ти поверили живот, а задаци су често такви да их мораш остварити по сваку цену. Не видим ништа патетично у овоме, исцрпљујуће је, то је психички умор. Да, тешко је, али ово је посао који треба да се уради, преузели смо га и, упркос овом фактору, ми ћемо га испунити.

Шта за вука значи вођа и какве вас емоције везују за Хирурга?

Вероватно не емоције, нећу описивати своје емоције, већ асоцијације.

Многи се питају зашто се наш клуб зове "Ноћни вукови". Интересовао сам се за начин живота ових сивих предатора и веома ми се допало како је описана структура њихове заједнице. Уколико постоји хијерархија, подела одговорности, и улога коју игра вођа чопора, онај ко преузима одговорност за цео чопор, ко га води, брине о његовој безбедности, његовом опстанку – онда знате да његова појава у чопору не може бити случајна.

Хирург мене асоцира на таквог вођу, вођу чопора, и што га више познајем, то са већом сигурношћу могу да кажем да се таквом вођи и његовим одлукама може веровати, и добро је да такав вођа постоји. Вођа, чијим одлукама, понекад, једноставно, чак и када не разумеш о чему је реч, можеш слепо да се препустиш.

Дубоко поштујем нашег председника и веома сам му захвалан на ономе што чини за нас, за клуб, а посебно за нашу јединицу. То су моје емоције и асоцијације везане за нашег председника.

Када у ротацији одете у Москву, какав утисак имате? Колико су људи свесни да их шест сати вожње дели од земље где се одвија битка неретко епских размера?

У овом или оном степену, рат је дотакао многе људе. У свакој породици постоји неко ко се пријавио као добровољац или је мобилисан. Не могу рећи да људи не саосећају, наравно да саосећају, и преживљавају заједно са нама. Осећамо то, добијамо много хуманитарне помоћи, добијамо писма, видимо коментаре и не бих рекао да људи не разумеју да се на шест сати вожње од Москве води рат.

Али, с друге стране, поносим се тиме што наша велика земља може себи да приушти тако велике војне операције без урушавања привреде, што нема панике, што људи и даље иду на посао, славе празнике и што тамо тече миран живот. Ово код мене не изазива негативна осећања, већ понос на своју земљу и чак као да је то некакав резултат нашег рада, што значи да ако се наши најмилији осећају сигурно и заштићено, онда ми нисмо узалуд овде, тако да у том смислу код мене не постоји дилема по том питању.