Колумне и интервјуи

Сјај и беда русофобије, или о Србима између три Рима

Срби су одани и привржени Русији када год живе своју жилаву, епску културу отпора туђинском зулуму и борбе против ропства, а окрећу јој леђа када год усвоје кукавну политику мимикрије и слугерањства. У пракси, то значи да је код Срба народ на руској страни, а политичка и културна елита на страни колонијалне метрополе
Сјај и беда русофобије, или о Србима између три РимаGetty © Anadolu / Contributor

У свом чувеном политичко-филозофском есеју Ур-фашизам (тј. "Вечни фашизам") из 1995, Умберто Еко набраја четрнаест особености које се могу приписати "фашистичким" режимима у најширем смислу (оном у коме се та етикета најчешће примењује на Западу, а у великој мери и код нас). Иако је Еко сасвим добро знао кога гађа својим текстом, ширина и аналитичност духа су га издали, па је своје критеријуме дефинисао превише емпиријски утемељено и самим тим лабаво – тако да се врло лако могу применити и на идеолошке системе које он лично врло вероватно никада не би назвао "фашистичким". Под бројем осам на свом списку филозоф тврди да је једном (крипто)фашистичком режиму "непријатељ увек истовремено прејак и преслаб" – његова неограничена способност да нас уништи треба да застраши наше грађане, али његова морална и физичка декадентност, дубинска корупција и инхерентна неспособност треба да остављају утисак џина на глиненим ногама који може бити оборен једним пажљиво пласираним ударцем.

Ако вам ово звучи познато, то је зато што сте све то већ небројено пута чули из уста политичара, идеолога и јавних гласноговорника институција тзв. "колективног Запада", а на рачун њиховог геополитичког "другог", било да је у питању руска војна сила, кинеска економија, или милиони афричке и источноазијске сиротиње. Притом, ова врста оксимороничког односа према непријатељу представља особеност званичног западног дискурса према Русији практично вековима. Русија је увек истовремено најзаосталија и најпрогресивнија земља Европе – она увек истовремено хоће да Стари континент врати у Средњи век, као и да у њему спонзорише револуционаре и радикале (француске просветитеље, словенске националисте, комунисте итд.) који хоће да униште његове лепе традиције.

"Наши следбеници морају увек да се осећају понижено разметљивим богатством и силом наших непријатеља", пише Еко. Одмах видимо слику: руски олигарси се разбацују својим покраденим новцем за разлику од наших скромних предузетника који су свој иметак стекли са своје две руке из гараже. Са друге стране, наставља Еко, "наши следбеници морају бити уверени да је непријатеља могуће прегазити" – ти исти Руси су послушно стадо тиранина из Кремља, док наши самосвесни грађани сви мисле исто на исте теме зато што су просвећени и што су слободно спознали истину.

Двоструки аршини за двоглавог орла

Ова слика руског непријатеља се, међутим, додатно компликује када се има у виду свест доброг дела западне јавности да је Русија често у стању да реши инхерентне проблеме са којима се неуспешно суочавају њихова друштва. Презир према оријенталној деспотији није спречио старе и културне европске монархије да моле руског цара за помоћ када им је из недара њихове властите напредности искочила гуја Наполеона или баук револуције 1848, баш као што их гађење према прљавим комунистима није спречило да четири године машу црвеном заставом по Лондону и Њујорку док се Стаљин у Европи разрачунавао са још једним прогресивним и културним западним покретом.

У овим комплексним односима, Русија је увек изузетак, увек специјални случај за који не важе општа правила, него се мора импровизовати и измишљати у ходу. Наше друштво је инклузивно и отворено за све, али руска мултикултуралност је израз колонијалног потчињавања других народа. Наш капитализам је просвећен, флексибилан и хуман, а руски је ретроградан, крут и репресиван. Наши медији се баве истраживачким новинарством, руски медији се баве хибридним ратом и дезинформацијама.

Истовремено, у западним земљама постоји велики број резигнираних и разочараних радикала – како са десне, тако и са леве стране политичког спектра – који у Русији као конзервативној православној држави и баштинику социјалних традиција СССР виде природног савезника, што природно подстиче сумњичавост и параноју западног естаблишмента. Из њихове перспективе, Срби су читав један народ таквих радикала. И нису у криву.

Лажни универзализам

Амбивалентни језик русофобије усвојен је и у јавном дискурсу у српским медијима и савршено се уклапа у кукавну српску национални политику, која истовремено покушава да докаже свој "братски и савезнички однос" према Москви, док се пред Берлином, Бриселом и Вашингтоном заклиње да су нам Руси "само познаници" и да језичке и културне везе, јединствена религија, као и заједничка проливена крв за слободу и опстанак наших народа никако није препрека на српском безалтернативном европском путу.

У вечитом дијалектичком односу према Русији, једно од омиљених оружја антируске пропаганде јесте управо лажни универзализам. Иако Срби, као натпросечно добро информисан и геополитички самосвестан народ, добро виде да правила која важе за земље Запада једноставно не важе за Русију, из српских номинално објективних (знате шта се прича за Србе када хоће да буду објективни) и номинално патриотских медија понављају се флоскуле да "у политици нема љубави" и да "свако гледа само своје интересе".

Када се у српској политици примењују универзални принципи, они су некако увек на штету Русије, када се праве изузеци, они су случајно баш на корист Запада. Закон је исти за све компаније, али је подложан променама и изузецима за стратешке инвеститоре из ЕУ и САД. Србија је неутрална када треба подржати Русе у Украјини који страдају на исти начин као Срби у Крајини пре 30 година, али није неутрална када треба организовати војне вежбе са НАТО.

Нова Византија и ромејска парабола

Када се погледа овај сплет односа – како наш, тако и наших колонијалних господара са Запада – нигде није толико очигледно да је Русија заиста наследник Рима, колико у том дубоко лицемерном односу према њој, који савршено одражава некадашњи однос према Византији. Као што православни народи роне сузе за Цариградом као својим културним центром и идентитетским темељом, иако су практично целу своју историју роварили против њега и поткопавали његову моћ и духовни ауторитет, тако је и западњацима Русија "наша када нам нешто треба", а иначе је оријентална деспотија и заостала земља Другог света која је увек-већ на рубу пропасти.

Све је супротно трагикомичној тврдњи оцвалог енглеског комичара Џона Клиза, који је недавно галамио да "Русија мора да схвати да нам од ње не треба ништа". Напротив, свима од Русије треба нешто. Некоме треба гас, некоме новац, некоме оружје, некоме треба дипломатска подршка, некоме политичка солидарност, некоме – спасење од покоља и тоталног уништења. Како коме, како кад. Али сви могу да рачунају на местобљуститеља царског престола да ће бити одговоран родитељ, који ће се понашати зрело, и који ће бити спреман да нам прогледа кроз прсте наше детиње несташлуке.

Ова "ромејска" парабола објашњава зашто у Русији свака новопечена и скоројевићка империја види нешто злокобно и застрашујуће. Током миленијума своје политичке историје, Русија је увек била омиљен трговински партнер за државе у развоју и вечити камен у ципели свих претендената на узурпаторску царску круну Карла Великог. Кад год се Британија налазила под опсадом великих европских континенталних империја, сламку спаса налазила је у Москви, кад год се играла глобалног хегемона, Русија јој је постајала архинепријатељ. Исто важи и за САД, које су принципијелно добиле  руску подршку и помоћ у свом Грађанском рату и када је требало направити контратежу британском трансатлантском монополу, да би сто година касније Русију прогласили за ђавола када је исту такву принципијелну подршку пружила Куби.

Не мали, већ велики Руси

Mutatis mutandis, Срби су одани и привржени Русији када год живе своју жилаву, епску културу отпора туђинском зулуму и борбе против ропства, а окрећу јој леђа када год усвоје кукавну политику мимикрије и слугерањства, која је историјски нанела више штете нашем народу од свих његових устанака и буна. У пракси, то значи да је код Срба – као и код већине православних народа – народ на руској страни, а политичка и културна елита на страни колонијалне метрополе. Разлика је само у томе што српски народ, за разлику од других православних народа, још увек није потпуно скуван и потчињен, па његова елита и даље мора да пази шта ради и говори.

Лепу илустрацију ове закономерности представља недавна изјава председнице српске Народне скупштине, која се у интервјуу за један угледни западни медиј крупно заклињала да "Срби нису мали Руси". Србе, заиста, на Западу често виде као "мале Русе", јер је Запад цивилизација квантитета која није у стању да препозна величину у једном народу који ни по једној економској, нити геополитичкој статистици није богат нити моћан. Србе виде као мале Русе, зато што у Србима виде мали народ. А Срби су, заправо, велики Руси. Када је руски шеф дипломатије и велики пријатељ српског народа Сергеј Лавров изнео своју чувену крилатицу да "Руси не могу бити већи Срби од Срба", није био свестан да од Срба такође не могу да буду ни већи – Руси.

Телеологија изнад политике

Овде треба нагласити да српски афинитет према Русима представља комплексан социокултурни феномен који никако није лако објаснити, баш као што је све што има везе са Русијом и иначе аномално и ванредно. У нашем споља диктираном медијском дискурсу на ту тему се провлачи много циничних теза, али и пропагандних кукавичјих јаја. Тако можемо чути злобне опаске да су Срби "русофили из ината", да су "разочарани англофили", односно да "воле Русе само зато што никада нису имали заједничку границу". Свако од ових одређења звучи убедљиво у нашем озлојеђеном и разочараном јавном мњењу коме се већ четврт века чекићем избијају идеали из главе, али упорност и континуираност српске наклоности према Русији не може да се објасни тако баналним аргументима.

Без претензије да се за ово сложено питање нуди још један симплификаторски и формулаичан одговор, српски однос према Москви много се лакше може разумети ако се не посматра као политички, већ као сакралан. Аналогија са Византијом још једном излази у први план – опипљиви политички и историјски односи могу имати своје вишевековне успоне и падове, а интензивност сарадње не мора никада бити нарочито упечатљива, па ће опет сваки Србин знати да ми – упркос конфликту интереса, плитком политичарењу и нарцисизму малих разлика – радимо на истом пројекту.

Зато је Русија наша и када на трону у царској престоници седи грузијски бољшевик-атеиста, зато је наша и када њени олигарси праве нелојалну конкуренцију на глобалном тржишту капитала, као што је наша чак и када улази у непринципијелне преговоре са Америком, претварајући се да није Америка та која диригује ратном машином која свакодневно прождире живе људе у Украјини. Срби на Русију гледају sub specie aeternitatis, па самим тим и обавеза коју осећају према њој није политичка, већ – телеолошка.

Антикомунизам, антикапитализам, антихришћанство

Овде треба напоменути да је ова парадоксалност српског односа према Русији итекако добро позната нашим колонијалним управитељима и нема тог ритуалног заклињања Ане Брнабић које их у том увиду може поколебати. Упркос изгледу, људи који нама управљају нису идиоти, а гује које нас једу итекако знају где ударају. Зато је русофобија опште место у диригованом медијском мононаративу, она се провлачи као златна нит кроз уређивачке политике и прорежимских и антирежимских медија. И само у овим другим поприма своје вулгарно и болно очигледно рухо.

Антируска пропаганда у Србији је свеприсутна и најчешће је невидљива, поготово тамо где је најпотребнија, а то је пре свега када треба поколебати и обесмислити било какво крштено политичко организовање на патриотским, суверенистичким и слободарским темељима. Господари српских медија имају спремну причу за сваку идеолошку групу међу српским и иначе међусобно посвађаним и дезоријентисаним слободарским снагама. Једнима се русофобија продаје као антикомунизам, другима као антикапитализам, трећима као антиколонијализам, четвртима као антисловенство.

Најзад, главном метом у сузбијању српске русофилије била је и остаје Српска православна црква. У зависности од тога коме се обраћа, медијски мононаратив у Србији час удара на Цркву као институцију српског Ancien Régime, Дубоке државе због које "не можемо у Европу", док се са друге стране улизује српским верницима и теолозима приподносећи им бескрвну и импотентну сурогат-веру у лику грекофоног и фанариотског НАТО-православља. Ако се у Србији може говорити о било каквој "обојеној револуцији", та револуција је недвосмислено усмерена против српске Цркве.

Између три Рима

Ту наша прича о русофобији окреће пун круг, вративши се назад на питања сакралне свести и вероисповести. Срби су народ епике и као такав препознају само вечне проблеме, а један од њих је свакако континуитет римског религијског ауторитета. Јер Рим је вечни град и религијски центар, а у Србији су сва три Рима и даље актуелна. Она прва два Рима која су пала и даље се користе да саблажњавају Србе, као што су их саблажњавала Фирентинском унијом и папском круном за Стефана Првовеначног, односно са мухамеданском вером којој се приступало у име верности "цару у Стамболу".

Руси су још у време Петра Великог одустали од параболе о Трећем Риму и ова фраза се на њиховој културној сцени у најбољем случају користи иронично, ако не потпуно поспрдно и сатирично. Али као што смо рекли – не могу Руси бити већи Руси од Срба, па је и парадигма Трећег Рима међу Србима жива и здрава, баш као што је живо сећање на пали Цариград ("нашег" Константина Великог, и још више нашег Константина Драгаша), као и на Римско царство којем је, како Срби са поносом истичу, данашња српска земља дала седамнаест (или осамнаест) императора.

Али ако је сећање на сва три Рима код Срба живо, само један од њих и даље представља путоказ према српској слободи, српској вери и српској самосвојности. И зато је само тај Рим и даље опасан за наше колонијалне господаре. За њих је он истовремено смешна фантазија и бесмислена маштарија и митоманска измишљотина, али и опасна пропагандна полуга којом Русија – која само што није извршила инвазију на Европу и остала без горива под неумољивом баражном ватром храбрих, малих, украјинских дронова – шири своје пипке и сади свој отровни коров у Борељовој европској башти. И то нас враћа Умберту Еку.

Из перспективе вечности

"Фашистичке државе осуђене су да губе ратове, јер су конститутивно неспособне да објективно процене снагу непријатеља", подсећа нас Еко, блажено несвестан тога ко ће двадесет година након писања тог чланка у Европи ратовати под фашистичким заставама, обележјима и расистичким заблудама о инфериорности словенске расе. Нама Србима остаје само да не учествујемо у тој европској аутохипнози, да "не будемо дио тог лудачког покрета", нити да кренемо том "аутострадом пакла и страдања".

Док западној цивилизацији Кристофер Нолан са џиновских Ајмекс екрана проглашава да се "наше бронзано доба распада", Срби не треба да падају на хистеричне западне пророке судњег дана, нити да лежу у гроб који је себи већ ископала Европска унија. Срби су народ чије сећање сеже дубље од ефемерне пропаганде, они се сећају шта значи бити Ахејац и Тројанац, они су и даље Трачани, и даље су Илири, и даље су Ромеји, и Словени. Срби су данас већи Французи од Француза, већи Американци од Американаца, па никога не треба да изненађује и што су већи Руси од Руса. Тим пре што су Русији место у Косовском завету обезбедили монаси који су одвели Светог Саву на Атос, и цар који је поновио Лазарев подвиг, и академик који је живописао Храм на Врачару.

Тренутно моћна западна пропаганда прави од Срба Малосрбе и Малорусе, убеђује их да је Косово изгубљено, да треба да буду Словенци, а не Словени; Грци, а не Ромеји. Када се погледа на семафор, изгледа као да побеђују. Sub specie aeternitatis, Срби нису изгубили ни Косово, ни Цариград, ни Јерусалим, баш као што и даље нису одустали од руске и православне Аљаске. Западна пропаганда је јака, али Русија у њој стално флуктуира у Ековом двотакту свемоћи и немоћи, неумитне опасности и скоре пропасти. Ми Русију гледамо из перспективе вечности. Видећемо ко ће на крају бити у праву. Можда време у овој причи не ради ни за кога, али вечност ради за нас.

image
Live