Колумне и интервјуи
Шта се види на Видовдан, или о фасадном национализму и о безопасном србовању
Дан Светог кнеза Лазара и косовских мученика, дан Принципа и Младе Босне, први дан уставности Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дан резолуције Информбироа и дан срамотног изручења бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића Хашком трибуналу, Видовдан је више од обичног "црвеног слова" у српском календару
Видовдан је код Срба дан са сопственом, непредвидивом гравитацијом, па није чудно што од њега не зазиру само наше недобронамерне комшије и забринути страни ментори, већ, у великој мери, и ми сами. Дан Светог кнеза Лазара и косовских мученика, дан Принципа и Младе Босне, први дан уставности Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дан резолуције Информбироа и дан срамотног изручења бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића Хашком трибуналу, Видовдан је више од обичног "црвеног слова" у српском календару. Штавише, могло би се рећи да је он – најцрвеније слово.
Никога, стога, не треба да изненади што се српска политичка јавност према овом датуму односи са опрезом, зебњом, па чак и својеврсним сујеверним страхом. Номинално националистичка државна врхушка која већ дуже од деценије не пропушта прилику да на нивоу безопасног фолклора доказује своју српскост и патриотско опредељење, избегава да на овај датум организује било шта више од стерилне јавне академије за државни врх и партијску елиту.
Номинално националистичка опозиција, која не бира речи када говори о ургентности смене власти у земљи, из године у годину пропушта прилику да на Видовдан организује било шта више од рутинске протестне шетње чији је аксиолошки максимум прошлогодишњи ненаметљиви и академски говор професора Мила Ломпара. Чак је и кнез Филип Карађорђевић – номинални претендент на номинални престо номиналне Краљевине (Југославије?) – у свом предвидовданском обраћању сипао млака општа места као што су "заједница сећања" и "достојност наслеђа", потпуно примерено било ком другом црквеном и народном празнику било које друге земље. Очекивао би неко да људи који себи постављају прилично амбициозне историјске задатке на централни празник српског народа могу више да се потруде.
Организатори студентског протестног скупа у Краљеву су, додуше, надахнуто одабрали слоган под којим ће се тај догађај одржати. Видовдан јесте дан када се све види. Види се да је цар го и да његова политика "бескомпромисне заштите интереса Србије" није у стању ни да заштити неколико амбуланти на Косову и Метохији од правног насиља луткарског позоришта из Приштине које себе назива "државом".
Види се да ниједна политички релевантна опозициона снага није спремна да се инвестира у било какав облик темељног политичког дисконитинуитета са колонијално-олигархијским режимом који Србијом управља већ дуже од четврт века, мимо трагикомичне диогеновске потраге за "српским Зораном Зајевом, Петером Мађаром, односно Јаковом Милатовићем (зли језици би додали "и Едијем Рамом"). И није ствар у томе да су Срби постали толико кукавни, да одједном некако Зоран Милановић фигурише као операбилна парадигма српског политичара. Ствар је у томе да се Срби плаше самих себе, па се самим тим плаше и Видовдана.
Видовдан у ери постмодерног империјализма
Ништа се толико добро не види на Видовдан, колико испразност јаловог, фасадног национализма и безопасног, фолклорног србовања. Западни копирајтери српске политичке утакмице баве се својим послом већ веома дуго и знају и те како да држе под контролом народе и државе које кокетирају са различитим облицима патриотизма, национализма, па чак и шовинизма. Штавише – код газда из Берлина, Брисела, Лондона и Вашингтона све може да прође – и ксенофобија, и радикални исламизам, и неонацизам, докле год су усмерени тамо где треба – против Руса у Донбасу, против кинеских инвестиција, против иранског нуклеарног програма, против афричког суверенизма, против боливарског социјализма.
Ако си спреман да дуваш у евроатлантске дипле и падаш ничице пред Безалтернативним Европским Путем™– макар и неискрено, макар се само претварао – онда више не смета ни православље, ни ћирилица, ни комунизам, ни четничка иконографија, ни србовање. Ако ниси спреман, одједном ти патријарх постаје недостојан, језик и писмо нетолерантно, социјална политика неодржива, националне заставе фашистичке, а србовање – малигно, токсично и опасно.
Наоружавање војске и звецкање оружјем прихватљиво је, и чак препоручљиво, ако купујеш НАТО наоружање и шаљеш војну помоћ Украјини, а повод за забринутост и пасивно-агресивне претње ако се случајно одлучиш да организујеш војну вежбу са Русијом или Белорусијом, или макар промаршираш Црвеним тргом на Дан победе. Стране инвестиције, зелена енергија и рударење ретких минерала су једини пут за развој – осим ако није реч о кинеском капиталу, онда је то економско самоубиство и поробљавање. Глобално отопљавање је лаж и треба повећавати потрошњу енергије, осим ако није на рачун руског гаса и руских нуклеарних електрана итд. итд.
У ери у којој глобална постмодерна једе своју децу, питање националне самосвести, патриотске политике и суверене државе престаје да бива питање идеологије и постаје питање контекста. Звучи ситничаво и инаџијски, али и даље стоји као највалиднији лакмус тест глобалне политичке сцене: ако ваша политика не наилази на отпор и отворену агресију америчке дипломатије, ако је не опструирају глобалистичке метаинституције и не клевеће западни медијски мононаратив, ако бар, у најмању руку, не изазива пословичну "забринутост ЕУ", можете бити сигурни да је ваша политика бенигна, безопасна, безначајна и – што је најважније – потпуно бескорисна по ваше националне интересе, колико год ваш јуродиви председник, премијер или лидер десничарске странке грмели са кратких клипова на јутјубу и тиктоку. Проблем је у томе што, као што добро знамо – око Видовдана нема ничег безбедног, безопасног, нити баналног.
Српско политичко кетманство, или туча политичких богаља
Док говоримо о свему овоме, веома је лако пасти у дефетизам и очајање и острвити се на српски народ неспособан да буде на нивоу историјског задатка – било онај његов део који упорно гласа за компрадорску и аутоколонијалну партију на власти, било онај део који је легитимизује кроз празне и безопасне политичке перформансе који се своде на позив страним господарима да нам наместе окове који ће мало мање да нас жуљају. Напротив, српски грађани уопште нису толико дезоријентисани, нити слуђени, колико их клевећу са обе стране политичког спектра. Они су сасвим у стању да издвоје оно мало слободног времена колико могу да посвете промишљању сопственог политичког положаја и гласају у складу са сопственом проценом веома ограниченог добитка или губитка које таква одлука носи. И страственост њиховог ангажмана је директно пропорционална очекиваној користи или штети, макар то био само осећај моралног самозадовољства и неодређено идеолошко "вајбовање".
Разлог што Срби, наизглед, не схватају политички живот озбиљно и што га у највећој мери препуштају у руке охлократског, моноидеолошког дуопола који кормилари земљом већ четврт века није последица одсуства, већ вишка политичке рационалности. Срби и они који се тако осећају усвојили су након деценија дисциплиновања једну специфичну врсту политичког кетманства. Док обичан свет настоји да организује своје животе и прехрањује своје породице као да је држава елементарна непогода од које се треба заштитити, они политички амбициозни бирају нишу унутар које могу да раде, бургијају и просперирају без паљења лампица у Берлину, Бриселу и Вашингтону (или, ако хоћете кукавнију варијанту исте ствари – у Загребу, Сарајеву и на Цетињу).
Већина њих мисли да може да изигра систем и "победи кућу", те да ће њихов безглутенски патриотизам у складу са препорукама Венецијанске комисије и преговарачким кластерима ЕУ, поред личне користи за њих и непосредну фамилију такође "опослити нешто и за народ".
У датом контексту, назвати актуелно неуротично надгорњавање режима и опозиције "тучом богаља" (енгл. cripple fight) представља несумњиво злобан коментар, али он лепо погађа суштину. Српска политичка сцена је обогаљена и сведена на борбу петлова који једни другима чупају перје и ваде очи – али само када власници арене могу да зараде на кладионици. Српско друштво је научило и интериоризовало правила резервата – толерише се и тврда игра, и коцка и пиће, и криминал, само нема прескакања ограде. У питању је политичка сцена која се и даље – оправдано или не – штреца од сваке сенке, мислећи да су НАТО бомбардери. Европски пут нема алтернативу. Зашто нема? Немци су то.
Формално и садржинско Српство
У том контексту треба посматрати и најновије стидљиво надметање власти и опозиције за политички потенцијал Видовдана, где је општи утисак да су обе стране пре свега заинтересоване да се не дозволи инструментализација тог празника као политичког оружја друге стране – и ништа више од тога. Напредњаци ће да доведу свој путујући циркус у престоницу дан пре Видовдана да то случајно не би некога подсетило на онај Видовдански скуп –(знатевећ који, онај када је знате-већ-ко пустио духове сукоба и национализма на идилично југословенско Штрумф-село). Студенти ће организовати Видовдански скуп у Краљеву – где не постоји потенцијал да се догоди ишта политички инцидентно из перспективе страних амбасада, а истовремено патриотичније становништво из унутрашњости може донекле да замаскира незаобилазно одсуство грађанистичког дела опозиције, који се о Видовдану некако увек подсети да смена штеточинског режима не мора баш по сваку цену.
Нема у свему томе ничег срамотног – српско друштво се већ деценијама бори да поново задобије своје националне симболе, а експоненти колонијалних центара моћи им се увек супротстављају кроз исти двокорак. Симбол се, наиме, прво одбацује као неприхватљив, а када то не успе, онда се реконтекстуализује и релативизује. Србима се дозвољава њихова тробојка – докле год је у питању застава авнојевске Србије са предкумановским грбом. Србима се дозвољава православље – докле год је фанариотско и антируско НАТО-православље. Србима се дозвољава да се зевзече са импотентним појмом "Српског света", али ако се неко усуди да помене Српско море, врата пакла се отварају.
Иста ствар се догађа са Видовданом. Прво је свака помисао да се он обележава била неприхватљива. Онда су нам октроисани западњачки Дан примирја и химерични Дан јединства, слободе и заставе, како би се дозволило фолклорно махање заставама и понос славном војном прошлошћу, докле год за застава није застава "све Србије од Дунава до мора сињега", а славна војна прошлост није одбрана РСК, РС и СРЈ од америчке империјалне хегемоније. А када је постало јасно да се дух Видовдана не може спаковати у боцу, почела је потрага за безбедним и безопасним начином да се Србима омогући да обележе тај есенцијални национални празник. Проблем је у томе што Видовдан није Савиндан и не може се свести на раскошни бал за дијаспору и свечану академију. Видовдан се показао јачим од сваке реконтекстуализације. И зато је опасан.
Кад се X на Косово врати
Видовдан се не може стерилисати, не може кастрирати, не може обесмислити. У питању је метафизички празник, празник смисла и суштине. Празник неспутане слободе. Празник бескомпромисне правде. Празник радикалне вере. И организатори студентског скупа јесу у праву – све се види на Видовдан. И ко је погазио Кнежеву клетву. И ко не сме да изађе на Косово. И ко не сме окачи српске заставе по српским градовима на највећи српски празник.
Али види се и оно друго – ко од Кнежеве клетве прави празну апстракцију у коју се може упаковати било шта – од "Пупинове иницијативе", преко "борбе против курупције", па све до перформативног православља које палаца језиком на Српску православну цркву и њене архијереје. Ко од Косова прави обичну каменицу која се може бацити на издајничку власт, а затим заборавити, као што ју је и власт некада бацала, па заборавила.
Уосталом, то је и поента Видовдана – да сами себе погледамо у очи и да се видимо какви смо, колико нас има и како се самеравамо са дивовима на чијим леђима и даље стојимо. Није никаква тајна да смо их одавно сви недостојни, а самим тим и недостојни Видовдана. Килаво обележавање овог празника је стога још једно сведочанство српске политичке трезвености. Дубоко у себи, испод свих дневнополитичких неуроза, свесни смо да Видовдану нисмо дорасли. Та свест је неопходна да бисмо једног дана то постали.
До тада, нема смисла да обележавамо празник који нас све колективно позива да докажемо какви смо припадници српског рода тако што ћемо новим пуленима Земаљског царства изаћи на црту на пољу Косову, докле год се у нашој земљи стих "кад се војска на Косово врати" третира као некакав политички радикализам. Ако Србија уопште треба да има војску, онда треба да је има да се на Косово врати. Јер Србија се не може вратити на Косово, док се тамо не врати пословична "војска". Али и та расправа је празна, док Србија корак по корак губи на Косову и све оно остало, што није војска.
Много се говори о "ампутацији територије", "ограничавању суверенитета" и "угроженим слободама", али мало се размишља шта то значи. Ако је српска политика обогаљена, обогаљена је на Косову. И ако Србија жели да оздрави, само на Косову може да оздрави. То је оно што се најбоље види на Видовдан.
Live
