Путин, Такер и деда Аналене Бербок, или: Где је место Србије?

Било би неуверљиво да је неко режирао, али случај је удесио да се све догоди у истом дану – један необичан четвртак – тако да више не може да буде недоумице. Оштар контраст, коме је читав мислећи свет имао прилику да присуствује, омогућио нам је да јасно видимо која је од две стране света – она безнадежно мрачна. И зашто је деда Аналене Бербок морао да направи онај њен чувени заокрет од 360 степени да би она могла да продужи његовим стопама. Како се испоставља, и са једнаким успехом.

Елем, у четвртак је у Америци објављен извештај специјалног истражитеља о начину на који је председник Америке Џо Бајден у својству потпредседника Америке од 2009. до 2017. руковао поверљивим документима.

Није сад битно што су их проналазили расуте испод степеништа, по гаражама и подрумима; и што Бајдена неће кривично гонити, као ни Хилари Клинтон пре њега, због истог прекршаја због кога гоне Доналда Трампа. Него, најречитија открића у извештају написаном на скоро 400 страница тичу се стања Бајденове свести. Прецизније, несвести о себи и свету у коме се налази.

”Није се сећао када је био потпредседник”, стоји у извештају – ”Када сам престао да будем потпредседник?”, упитао је у једном тренутку – а заборавио је и када је постао потпредседник. ”2009. да ли сам и даље потпредседник”, питао је истражитеље.

Свог савезника у некој важној дебати о Авганистану, извесног генерала Карла Ајкенберија, побркао је са својим противником у тој дебати, но још страшније од тога што актуелни председник Америке није знао када је постао а када је престао да буде потпредседник, и ко му је пријатељ а ко непријатељ, било је то што, стоји дословце у извештају, ”није могао да се сети, чак ни у оквиру од неколико година, када је његов син Бо умро”.

Претходно се, узгред буди речено, Бајден похвалио да је разговарао са француским председником Франсоа Митераном скоро четврт века после његове смрти, а потом и са подједнако покојним канцеларом Немачке Хелмутом Колом. Можда су причали о обећању Русији да неће бити ширења НАТО-а на исток, ка њеним границама.

Да би тог истог четвртка, кад је објављен компромитујући извештај о поверљивим документима, лошем памћењу и слабој с(а)вести, Бајден сазвао ванредну конференцију за штампу да докаже да све то није тачно. Па је том приликом побркао Мексико и Египат, оптуживши председника Мексика, коме је додуше наденуо презиме председника Египта, да није хтео да пропусти хуманитарну помоћ у Газу.

Више-мање истовремено, истог четвртка по америчком времену, емитован је разговор председника Русије Владимира Путина и Такера Карлсона.

Док Бајден није могао да се сети где је Мексико у односу на Газу и када је био потпредседник – премда тврди да зна да је сада председник – Путин је Такеру пола сата држао предавање о хиљаду година историје Русије и онога што ће се назвати Украјином, све са датумима историјских догађаја и именима њихових протагониста, с којима додуше није умео и да размени утиске као Бајден с покојним Митераном и Колом; а после је наставио и о свему другом осим историје, укључујући и прецизне податке о уделу долара у спољној трговини Русије некада и сад, о америчком државном дугу, о трговинској размени Русије и Кине, о прогнозираном броју становника Индонезије и зашто је то важно…

Речју, контраст између двојице лидера није могао да се покаже јасније. При чему, наравно, истицање тог контраста није важно (само) због злурадости јер је један од њих двојице, повезан са албанском мафијом, позивао на окупацију Србије. Док други ни овог пута, код Такера Карлсона, није пропустио прилику да нагласи колико смо му ми Срби драги и важни.

Него је указивање на дотични контраст између двојице лидера – међу којима само један поуздано зна да то и јесте, док други може само да верује у то све док не заборави – овај је дакле контраст међу лидерима важан и зато што су они, баш такви какви су, а видели смо какви јесу, индикатори стања система који их је произвео; уосталом, као кад се Бил Клинтон подсмевао Борису Јељцину, а Русија једва стајала на ногама заједно са њим. Док се сада Америка налази у стању свести Џоа Бајдена. О нечистој савести да и не говоримо.

Но није ни то све што се десило у четвртак јер је, случајно, истог дана откривено и да је Аналени Бербок деда био нациста.

Штавише, како стоји у документу о Валдемару Бербоку пронађеном у федералној архиви Немачке: ”безусловни нациста”. Прочитао је ”Мајн кампф” од корице до корице, пише тамо, а на Источном фронту зарадио је 1944. и Орден за ратне заслуге са мачевима. Дедина унука, коју су уочили као способну на истом месту на коме су то закључили и за Бајдена, сада се бори на истом фронту. И коме још може да не буде јасно зашто Владимир Путин говори о потреби за денацификацијом?

И зашто, сходно томе, о Србима говори као посебном и блиском народу ”који је патио генерацијама”. Укључујући, наравно, и садашњу.

Што нас доводи и до резолуције коју су о Србији истог овог четвртка у име Аналене Бербок, њеног деде и Џоа Бајдена изгласали у Европском парламенту, након што су маниром сваког окупатора себе прогласили надлежним за нашу земљу. Укратко, треба они да се питају о нашој земљи а не ми, док се заузврат оштро осуђују сви који се усуђују да у томе виде нешто спорно.

Док је циљ дотичне операције – да нам они бирају шта ћемо радити уместо нас – дан раније у Београду појаснио колега Аналене Бербок из немачке владе, а можда су им и деде били колеге, Борис Писторијус. Који није направио бајденовски лапсус, него је тако стварно и мислио, када је руски Калињинград назвао Кенигзбергом, који се последњи пут тако звао 1945. Па у истом духу сад од нас захтева и Републику Српску, и Косово и Метохију, и, наравно, да Русији уведемо санкције. Можда за тај нож у леђа, и руска и сопствена, онда заслужимо и неки орден с немачким мачевима.

Што ће рећи да нас је овај случајни и необични четвртак, са свим својим контрастима, још једном вратио на избор пред којим се налазимо још откако смо поверовали да у Европском парламенту брину о нашим а не о неким својим интересима а да Џо Бајден зна шта прича и кад не говори да Србију треба окупирати.

Видели смо, нажалост, да има и таквих, уосталом, колаборациониста међу нама није мањкало ни у оно време деде Аналене Бербок.

Свима осталима пак обратила се Марија Захарова, прва дама руског Министарства иностраних послова, која је све патриотске снаге у Србији позвала да заједнички бране темељне интересе српског народа, и да обезбеде стабилност на свим нивоима.

Док нам је истовремено, као и читавом остатку света, њен председник Владимир Путин код Такера Карлсона доказао да је то део света који има будућност уместо да живи загубљен у сопственој прошлости и немирној савести. И да у том свету, који долази, Србија има место које и заслужује.