"Осврт" са Врзићем: Енкориџ и рат АИ, руски гас и стратегија САД, српски избори
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Дух Енкориџа и санкције Русији, рат и пакт вештачке интелигенције, гасни аранжман с Русијом и стратешка логика Америке, (не)нормализација односа на КиМ и српски избори, нека су од питања која у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Дух Енкориџа и санкције Русији
Особе блиске америчкој обавештајној заједници објавиле су путем "Ројтерса" да Русија помаже Ирану у ефикасном колико и прецизном погађању америчких циљева широм Блиског истока. Претходно је "Волстрит џорнал" приметио да је Иран у томе све успешнији.
Можда је то с (наводном) руском помоћи само покушај да се оправда тежак пораз Америке од Ирана у Ормуском мореузу – који је блокиран – а у склопу тога и од Хута који су блокирали Баб ел Мандеб с друге стране Арабијског полуострва.
О америчком поразу на том (бојном) пољу, уосталом, сведоче цене нафте и гаса: нафта је опет на око 100 долара по барелу, док је гас у Европи сада још и скупљи него на претходном врхунцу америчко-иранског рата, средином априла. Контекста ради: јула 2019, пре короне и ратова, док је било иоле нормално, коштао је око 10 евра по мегаватчасу. Данас је изнад 60 евра. Шест пута више.
Или је онај непроверљиви амерички обавештајни податак о иранско-руској сарадњи путем "Ројтерса" објављен баш уочи састанка Сергеја Лаврова и Марка Рубија како би тај састанак био саботиран? Рубио је тај извештај "Ројтерса" прокоментарисао сарказмом – о, мора да је тачно ако медији то кажу – па је свако слободан да закључи да ли је тиме демантовао наведену тврдњу.
Нормално, било би несумњиве правде у томе, имајући у виду помоћ – у оружју, логистици и обавештајним подацима – коју Америка пружа Кијеву док се декларативно залаже за мир.
Док је Рубио две недеље раније отворено рекао да САД намеравају да наставе да помажу Украјини у ударима на циљеве у Русији.
У таквом духу (не баш Енкориџа и сарадње која је тамо договорена) одржан је састанак Лаврова и Рубија који је за (свега) 35 минута могао да послужи само за исказивање ставова двеју квазизараћених страна, од Ирана до Украјине.
Што се тога тиче, Рубио је рекао да ће Америка наставити да продаје оружје за Украјину, а Лавров је истакао да је то неприхватљиво. Уз прилично убедљив аргумент у виду интензивираних удара на луке у Црном мору како би то оружје постало прах и пепео пре него што нанесе штету. Па коме се више исплати, укључујући описано стање фронта око Ирана који Америку погађа и ефикасније и прецизније него пре…
У истом тону и кудикамо нов детаљ око фамозног духа Енкориџа. Украјина га је одбацила, каже Рубио, па је потребно наћи нове идеје. Пуј пике не важи, ето колико вреди америчка реч; ништа ново, али вреди сваки пут истаћи, да се неко не превари да им поверује…
И док из Кремља после разговора двојице дипломата кажу да нема разлога за претерани оптимизам у погледу дипломатије – иако остају отворени за разговоре, што значи да ће оружје говорити више – опет су на дневном реду и санкције против Русије. Иако "Њујорк тајмс" признаје: Русија је најсанкционисанија земља на свету, али је ипак више него способна да остане на површини.
Бројке показују и више од тога, а на њих указује британски "Економист". Реални БДП Русије по глави становника је од '22. до сада порастао за чак 12 одсто.
Поређења ради, исти параметар у истом периоду у Немачкој бележи минус 0,3 до 0,6 одсто.
Па је утолико бесмисленије што је Европска унија усагласила и 21. пакет санкција Русији. Шта се надају да ће постићи 21. што није постигло претходних 20?
Питање јесте реторичко, али утолико неопходније што "Фајненшел тајмс" открива да се Европска унија суочила с колапсом подршке новим економским санкцијама јер би чак и Немачка, Француска и Италија да заштите оно што је остало од њихових економија; јединство у санкцијама обезбеђује се све бројнијим изузецима, па од њиховог ефекта остаје углавном само медијски.
А истовремено са оне стране Атлантика, док заоштравају санкције Русији због пијетета према покојном Линдзију Грејему (кога ће у Сенату заменити његова сестра јер је таква америчка демократија), назиру се и знаци здравог разума. Јачање санкција против Русије, примећује "Њујорк тајмс", појачава и бригу за судбину долара, јер Русија и њени партнери широм света изналазе начине да га заобиђу, што заузврат угрожава његову превласт…
Но, како здрав разум доказано нема шанси против жеље оних који би да ратују против Русије до коначног пораза, ни сада не треба очекивати ништа друго.
Колико ће још Русија морати да их победи, да би прихватили свој пораз?
Рат и пакт вештачке интелигенције
Вероватно је то било само питање времена, тек, ево га – вештачка интелигенција показала је да може (уме и хоће) да се одметне од човекове воље, правила и ограничења. Иако је требало да буду изоловани, модели вештачке интелигенције ускочили су на Интернет а онда и хаковали своју онлајн мету.
Чим је овако способна да хакује, то јест вара, то јест ратује, рат вештачких интелигенција може да се претвори и у рат вештачке интелигенције против човека. То више није ствар уобразиље и СФ романа и филмова, него реална могућност. Па чак и редовно суздржани "Блумберг" – услед пословних интереса својих власника – мора да призна да нови АИ пробоји "делују прилично застрашујуће", јер вештачка интелигенција која саму себе унапређује – а на томе се сада ради – "може да буде претња за људску расу".
Што значи да је времена све мање за глобални договор човечанства о управљању вештачком интелигенцијом. Јер нас она можда ништа неће питати чим закључи да смо јој сметња.
Утешно је у том смислу што је Кина, уз Русију, преузела иницијативу за глобални договор о употреби вештачке интелигенције да се спречи њена злоупотреба. Или да она нас злоупотреби. Светској организацији за АИ сарадњу је прошле недеље у Шангају приступило 29 држава, међу њима и Србија.
Си Ђинпинг позива на "симфонију међународне сарадње", јер је све друго лишено смисла а уз то и опасно из описаног разлога, али управо у томе се и налази главни проблем: амерички "Пакс силика", као својеврсни дигитални НАТО, изричит је у тежњи за окупљањем под америчком командом – и интересом – против свих који би да у томе не учествују зарад профита неколицине америчких корпорација.
Нова тежња за поделом света чак и кад је читаво човечанство суочено с истим изазовом.
Још један важан моменат прошле недеље: у Кини је представљен напредни АИ модел који је по својим параметрима једнак и гдегде бољи од најнапреднијих америчких модела. "Америчка предност у напредном АИ-у је избрисана (…) преко ноћи", и то по упола нижој цени, описао је портал "Аксиос".
У оквиру ове АИ трке, где Кинези побеђују Американце и тамо где су они најјачи, један детаљ је упадљив: кинески модели, укључујући овај најнапреднији, почивају на open source филозофији отворених кодова који су доступни свима. Амерички су затворени да би корпорације од тога профитирале.
Два потпуно супротстављена концепта – колонијални и деколонизаторски – тако да не чуди што АИ профитери из Америке негодују из страха од "света пуног АИ комунизма" у коме вештачка интелигенција није производ на коме зарађују, него "јавно добро" које "обезбеђује држава као неку врсту 'дигиталне јавне инфраструктуре'".
Корпоративно или јавно добро, приватни или државни интерес? Ваљда је очигледно који од та два приступа технологији са онако опасним потенцијалом служи добру читавог човечанства. Ко је спреман да, на пример, Питеру Тилу повери судбину човека? Све и да није његове опчињености Антихристом и улоге у геноциду у Гази.
Ови динамични процеси имају и још једну компоненту. Економску. Укратко, шортовања акција технолошких гиганата – опкладе на пад вредности акција – све су бројније. Њихови (књиговодствено) скривени дугови све су већи, у износу од барем 1,65 билиона (хиљада милијарди) долара. А градитељи дата центара широм Америке покушавају да их продају. Зашто би то чинили ако очекују даљи процват ове индустрије, а не њен слом. Што ће неумитно утицати и на њихову вештачку интелигенцију.
Али, уопште не мора да значи да ће због тога престати да је истражују. Или да ће нестати амбиције Питера Тила и њему сличних. Само могу да постану још несмотренији у жељи да поврате изгубљене позиције.
Да не буде да нисмо упозорени. Ако то ишта може да значи.
Гасни аранжман с Русијом и стратешка логика Америке
Ако у оквиру свог "Пакса силика" Америка чак и потписнике овог пакта ставља у зависан положај какав одговара превасходно њеном интересу – тако да чак и Европска унија скичи за дигиталном аутономијом јер је Америка уцењује по својој потреби – шта од свог стратешког дијалога са Америком може да очекује Србија?
Поготово у светлу подсећања Душана Бајатовића да су све алтернативе руском гасу за Србију знатно скупље.
Какве везе има једно с другим? Веза је директна, а утврдила ју је надлежна министарка, рекавши да ће "Србија у оквиру стратешког дијалога са САД водити разговоре о мерама усмереним против увоза руског гаса". Додала је и да "кључ енергетске стабилности лежи у диверсификацији извора снабдевања".
Диверсификација значи скупље уместо јефтинијег.
Али није само то. Амерички "Форбс" разјаснио је детаље "стратешке логике ангажовања Србије".
Под један, "енергетска безбедност", то јест дотична диверсификација – тако да за Србију буде скупље него што је сада, а да нам Америка прода свој гас уместо руског. Што скупље – то боље. За Америку, наравно.
Под два, стратешки минерали. Пре свега литијум. Најпре Немци, сад и Американци – како да верујемо да ће нам животну средину чувати они који су нам животну средину затровали осиромашеним уранијумом? Да ће нам земљу чувати они који су нам део земље отели…
И под три – продубљивање сарадње с НАТО ради постизања веће интероператибилности. Да се увежбавамо с њима док они вежбају за рат против Русије.
Што значи да треба да им постанемо сировинска база а да заузврат добијемо скупљи гас и прилику да станемо уз њих у рату против наших историјских пријатеља и савезника.
Како би тек било да се нисмо упустили у стратешки дијалог с Америком…
(Не)нормализација односа на КиМ
Српски полицајци, судије и тужиоци на северу Космета поднели су оставке крајем '22. због укидања српских регистрација за аутомобиле на северу покрајине; оно кад је изговорено чувено упозорење да ће нас гонити као зечеве, и заборављено обећање да ће у том случају зечеви постати вукови.
У међувремену су српске регистрације укинуте и на северу покрајине. Албанци Србе гоне као зечеве свакодневно уз помоћ своје полиције, тужилаца и судија. А српски полицајци, тужиоци и судије остали су без посла кад су пробали да се врате.
Није ни само то.
Српске викендице на језеру Газиводе руше се редом. Нема Србима живота на Косову чак ни викендом; етничко чишћење ради 7 дана у недељи.
Приштинско министарство које се сматра надлежним, а то нема ко да оспори, забранило је да у Митровици буде осликан нови мурал патријарха Павла зато што не испуњава уставне стандарде и услов "верске неутралности"; за разлику од рушења српских цркава и манастира које изгледа задовољава услов верске неутралности скроз до потпуне неутралисаности.
У Ораховцу поврх тога украдено звоно из цркве.
А у Приштини суђење за Рачак од кога је одустао чак и Хашки трибунал.
Из остатка Србије тек понека, мрзовољна реч протоколарне осуде.
То је биланс политике подређене европским интеграцијама Србије уместо Уставу Србије. Другачије се не сме, зато што би било шта конкретније од јаловог гунђања нарушило заповест нормализације односа са Косовом – без звездице и фусноте – и начело добросуседских односа у склопу наших европских интеграција; тим горе по Устав Србије.
Узгред: зашто се најава оптимизације (смањења) броја припадника КФОР-а не искористи за захтев за повратак наше војске и полиције у нашу покрајину у складу с Резолуцијом 1244? Бар да ми покажемо да је и даље сматрамо важећом (што, иначе, и јесте). Разлог је исти.
И неће у том погледу постати ништа боље, о чему сведочи пример Црне Горе и њених добросуседа из Хрватске: траже им и ратну одштету, и границу, и брод Јадран, чак и да промене назив базена у Котору.
А шта ће све од нас тражити у име европских интеграција Србије? Притом, додатно осокољени јер се у исто име Београд не супротставља (као што би могао) Приштини, која чак нема ни статус кандидата…
Српски избори
Сад је ваљда дефинитивно, у мери у којој било шта у српској политици може да се сматра дефинитивним док се заиста и не догоди: избора ће бити у октобру или новембру. И то само парламентарних, а председнички касније.
Чему раздвајање?
Логика би могла да се састоји у томе што председнички избори по својој природи сав фокус стављају на председничког кандидата, а владајућа већина за место председника не може да кандидује свог најјачег кандидата, док истовремено најјачи могући кандидат још није јасно испрофилисан.
Сам почетак пред-предизборне кампање обећава да ће ово бити још једна пропуштена прилика да се определимо по заиста кључним питањима државног и националног интереса – Космет, Европска унија и НАТО, Русија, Република Српска, економски модел да и не спомињемо – што ће бити неизбежан резултат кампање вређања противника. Више или мање оправданог, али нема везе: не може то да буде замена за дискусију о државној и националној политици.
И поврх тога: управо то што ће бити лично, укључујући породицу, а не принципијелно јесте и гаранција да ће страсти бити уздигнуте на опасан ниво, и нека нам је Бог у помоћи у изборном дану и ноћи.
До тада, ипак – и поред свих следећих вређања – има исувише времена да би могло да се избегне изјашњавање о побројаним питањима од националног и државног значаја.
Ово већ и зато што ништа од тога неће чекати да се ми политички консолидујемо да би кренуло да се решава; напротив, сви који нам не желе ништа добро настојаће да искористе гужву у којој се нађемо јер је нестабилна Србија лакша мета од стабилне Србије.
Што се актуелне власти тиче, нема много непознаница. Чланство у Европској унији без права гласа и без права на европског комесара и европосланике у складу с најновијом немачком понудом, тако да о нама одлучују хрватски и бугарски европосланици. Али истовремено без увођења санкција Русији, због чега нема ни фамозног Кластера 3, а камоли чак и онако понижавајућег (полу)чланства. Такође, у склопу истог кеч ол приступа, и Косово и Европска унија, иако је у име Европске уније Косова све мање.
Студентска листа представља још и већу недоумицу већ и зато што се не знају ни њен састав ни њен програм; према доступним информацијама, у току је процес такозваног ветирања, то јест персонално-идеолошког обликовања листе, па ћемо видети. До тада, ректор Владан Ђокић, који се промовише на прво место листе, афирмише "вредности које важе у Европској унији" – шта год то тачно значило у нашем случају – и истиче само оне студенте који су "возили бицикл до Стразбура и трчали до Брисела", уз обећање да ће "процес (ЕУ кандидатуре) ићи много брже, једноставније и искреније кад данашња власт више не буде власт"; тако да остаје да се утврди на којем ће месту на листи бити с таквим ставом и колико је далеко (ка Стразбуру и Бриселу) спреман да иде ако му се укаже прилика.
Традиционалнија опозиција у том је погледу кудикамо одређенија, док је, насупрот томе, и даље неодређен облик у којем ће изаћи на изборе. Уосталом, као и актуелна власт јер не зна да ли ће, или неће, све владајуће странке бити на истој листи.
У складу с принципом немешања, руска позиција не бави се личностима, него политиком. Формулисала ју је Марија Захарова почетком јула: развијен је "позитиван алгоритам који није подложан утицају конјектуре", те у складу с тим и уверење у "континуитет принципијелне и суверене политике Београда, у којој Русија традиционално заузима посебно место". Јер, "како год неко квалификовао наше односе, народ Србије сматра наше односе братским", поручила је Захарова тако да знамо на кога је мислила.
Но и мимо тога, ово би заиста морала да буде и српска позиција. Јер нема одрицања од Русије без одрицања од Србије, укључујући Косово и Метохију, и обрнуто.
Да ли ћемо од предстојеће буке то умети да препознамо, друго је питање.
Live
