
"ОсвРТ" са Врзићем: Нови светски поредак у Шенџену, "Ој Косово" у Бриселу и скупштина Србије
Шта самит председника Русије, Кине и САД у Шенџену значи за нови светски поредак, зашто се у Бриселу чуло "Ој Косово, Косово", и конституисање нове скупштине Србије, теме су које у новој епизоди емисије "Осврт" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Самит у Шенџену и нови светски поредак
Уочи самита лидера три водеће светске силе у Шенџену, лидери некадашњег економског џина и политичког патуљка, а сада само патуљка у сваком погледу, страховали су да се то не претвори у "непредвидљиви спектакл" у коме би Доналд Трамп стао на страну њихових главних ривала, Владимира Путина и Си Ђинпинга. Фридрих Мерц је чак и јавно завапио, додуше више у своје него у име Немачке, јер га тамо подржава само 14-ак одсто Немаца: "Без изненађења, молим вас".

А онда им је "Волстрит џорнал" огласио да је дошао крај униполарног поретка, заснованог на њиховим правилима, коме служе покорно колико и радосно. Јер су одувек знали ко им је господар и били су задовољни да му (по)служе. Чак и кад је то на њихову штету, као са саботажом "Северног тока" као најексплозивнијим примером. А сада, с "новом динамиком глобалног лидерства" и "приказом јединства без преседана чувара три највећа нуклеарна арсенала на свету" – бележи "Волстрит џорнал" с предвидљивим мањком ентузијазма – "прво у историји окупљање лидера Америке, Кине и Русије представљало је још један знак краја униполарног светског поретка којим су доминирале Сједињене Државе".
Уосталом, није само реч о гунђању незадовољних креатора јавног мњења на Колективном западу, него и објективно: тројица председника усагласили су документ под насловом Декларација о путу ка миру. Док се једино Америка питала о миру (и рату) у свету, никога другог ништа о томе није питала. Агресија на нашу земљу у том погледу представља болан али важан подсетник на време које је било па прошло. Закључак о новој расподели моћи у свету отуда је у Шенџену очигледан. Укључујући Европу, која се и даље не пита ништа кад се питају Русија, Кина и Америка.
У Декларацију је уписано само оно што су тројица председника усагласили да треба да буде објављено. Да ли је то и све што је усаглашено? Доналд Трамп је састанак са Путином и Сијем оценио са "12 од могућих 10". Путин је, у сличном духу, казао да нико није очекивао да ће самит протећи тако добро. Док је Си најавио да ће семе које је данас посејано тек донети плодове у будућности. Није ни чудо што састанак тројице лидера најмоћнијих сила на свету није обрадовао доскорашње господаре рата и мира у свету.
Наравно, с мање ведре стране, Доналду Трампу је ограниченији рок трајања него Владимиру Путину и Си Ђинпингу, а притом је и додатно ослабљен поразом на изборима за Конгрес, тако да ће и то утицати на динамику рађања плодова оног семена које је посејано у Шенџену.
Шта год да је посејано, Владимир Путин је у потоњем обраћању новинарима појаснио да то укључује остајање Русије при циљевима Специјалне војне операције. Око тога је био потпуно недвосмислен, што није ни чудо, имајући у виду да је само пар дана раније Елбриџ Колби, заменик шефа Пентагона за одбрамбену политику, својим НАТО савезницима објаснио да руско напредовање на фронту не успорава, али да зато, као последица напада на Русију, руско друштво само постаје још решеније да не одустане од циљева Специјалне војне операције.
Што се тога тиче, у прилог могућности да је у Шенџену договорено и још нешто што није саопштено јавности, "Политико" извештава да је Доналд Трамп, пар сати после састанка с Путином и Сијем, позвао Коалицију вољних (за наставак рата против Русије) да је обавести како баца паре на Украјину – наводно је том приликом употребио и неке тешке речи – док британски "Телеграф" још изричитије открива да је председник Америке од ратоборних Европљана затражио да Украјини ускрате финансирање. И тиме допринесу крају рата у коме су ионако већ поражени, а сада још, поврх оних 90 милијарди евра већ позајмљених за потребе Украјине, Европска унија позајмљује још 45 милијарди евра, а остали савезници треба да обезбеде још 25 милијарди. Само за идућу годину, с тенденцијом да им зафали још и више.
Да ли је Трампов захтев да престану да финансирају Украјину оно изненађење кога се прибојавао Фридрих Мерц уочи самита у Шенџену? Када му је мир лошије решење од рата, још оваквих непријатних изненађења може само да му се пожели. За добробит свих осталих.
Ој, Косово у Бриселу
Не веруј Данајцима ни кад дарове доносе, важило је ономад, кад су се у то уверили на тежи начин. А важи и данас, кад би нас да намагарче јер нас, за разлику од припадника стада Марте Кос, сматрају тројанским коњима европских интеграција Западног Балкана.
Тонино Пицула попустљиво препоручује да Европска унија не почне одмах да врши притисак на нову власт у Србији, него тек за шест месеци. Да се прво одрже председнички и локални избори у Србији, па да онда на дневни ред дође притисак да се призна самопроглашена независност Косова и Метохије и да осакаћена Србија уведе санкције Русији. Или обрнутим редоследом.
Неће бити да ових шест месеци гратис Тонино Пицула жели да поклони Србији зато што жели да се нова власт у Србији консолидује како би тек онда на њу био извршен притисак. Јер ће консолидована бити отпорнија него пре но што се консолидује. Пре ће бити да у наредних шест месеци текуће гужве и предстојеће кадровске слагалице Тонино Пицула жели да уради оно што, изгледа, није успео да уради његов саборац Александар Маршавелски а на такве намере – да се студентски покрет претвори у европски покрет какав тренутно није, са свим подразумевајућим импликацијама – упозорава руска Спољна обавештајна служба.
И о Маршавелском и о руском упозорењу нешто касније, а до тада се мора забележити и да циљеви симболичког Европљанина Тонина Пицуле остају исти као што су били пре избора у Србији, и да се у овом тренутку победницима избора у Србији баш и не верује да ће спровести те циљеве. Који су, да се не занемари, супротни циљевима наведеним у програму Студентске листе.
О томе је, уосталом, довољно речито посведочила извесна Романа Влахутин, у име Хрватске једном амбасадорка Европске уније за (ништа мање него) геостратегију. Па је из такве експертизе, коментаришући нечије мишљење на Твитеру да је спољнополитички програм Студентске листе "веееелико разочарење" кога се "ниједан радикал не би постидео" јер је то "политика континуитета коју би без оклевања потписали и Милошевић и Шешељ", додала и своје стручно мишљење (на енглеском) да је тај програм "велико разочарење за свакога ко се нада да ће промена власти значити промену политике и нову, свесрдну подршку вредностима Европске уније. Изгледа се то неће догодити – они само хоће економску сарадњу (читај: фондове Европске уније)".
Могуће да је наш пропуст што досад нисмо приметили амбасадоркино постојање и њено право да се нешто пита о нашим питањима, али мора се признати да је прилично у праву кад (сходно свом светоназору) уочава чак и "хард кор националистичке и повремено бизарне принципе спољне политике" у програму Студентске листе, "удаљене од позиција Европске уније колико год је то могуће".
А као што је познато, међу европске вредности не спада и толеранција за различитост када то значи удаљавање од позиција Европске уније. Нарочито ако је у питању њихов рат против Русије.
Уосталом, у разговору за Атлантски савет, главни НАТО тинк-тенк, Герт Јан Компман који себе сматра надлежним за наш случај јер има функцију генералног директора Директората Европске комисије за проширење и источно суседство, дакле, такав функционер ових дана примећује (с извесном замерком) да "Студентска листа баш и не говори о европском путу", али да свеједно постоје "питања усаглашавања са заједничком спољном и безбедносном политиком" – санкције Русији – "и Косово".
Тако да се заиста мора веровати Марти Кос која тврди да се код њих ништа није променило после избора у Србији, него им се омакло кад је у Бриселу одјекнуло да "Србадија кличе цела, не дамо те, Косово". Зато што тамо није предвиђено да Грачаница сва у сјају дочекује Видовдан, него да буде опасана бодљикавом жицом – у смислу нормализације односа кроз спровођење Бриселског споразума и Охридског анекса, који поред осталог захтевају улазак такозваног Косова у Уједињене нације и све друге међународне организације.
Још једном се мора нагласити: програм нове власти потпуно изричито обећава да се неће дозволити учлањивање такозване Републике Косово у међународне организације. И да неће бити санкција Русији. Око тога се, иначе, већ спрема гадна подвала које би представници нове власти морали да буду свесни. Укратко, ако се и не тражи (сад, него ће тражити за 6 месеци) увођење санкција Русији, наши европски пријатељи већ сад ће покушати да издејствују поремећај српско-руских односа у разним областима, тако да увођење санкција на крају постане пука формалност.
Пажњу у том смислу привлачи листа захтева Европске народне партије Српској напредној странци да не буде избачена одатле. На тој листи је, у име медијске разноликости, и захтев СНС-у да подржи одузимање дозвола за рад РТ Балкан и Спутњика.
Ако се то тражи од највеће (једине) опозиционе странке, сасвим сигурно ће се тражити и од нове власти. Тим пре што се од СНС-а још тражи и да погаси све себи блиске организације које негују проруски наратив, да њени представници не посећују манифестације као што је "БРИКС – Србија међу пријатељима" и сличне догађаје који "истражују алтернативе путу европских интеграција Србије", а да насупрот томе СНС "задржи и повећа свој проукрајински став", дакле антируски.
Брутално понижавање, нема шта, али такви су њихови европски пријатељи. Оно што траже од опозиције – а то сад имамо црно на бело – тражиће и од власти; јер једино власт то може да им испоручи, али, само ако је у томе не спречава опозиција. Национални консензус власти и опозиције против Русије. А онда ће, нормално, и Косово доћи на ред.
Уосталом, шта њих брига шта ће бити с нама ако под њиховим притиском буде начињена сва наведена штета српско-руским односима. Па Русија сходно томе закључи, на пример, да и нисмо баш толики пријатељи да јој се исплати да нам гас продаје јефтино. И да нас подржава поводом Косова у Савету безбедности УН. Штавише, ово је за наше пријатеље из Европске уније и нарочито пожељан сценарио, који додуше захтева заједничко прегнуће власти и опозиције на његовом спровођењу.
У супротном, вреди обратити пажњу на прогнозу некад главног економисте Истраживачког департмана Светске банке и светски признатог стручњака за неједнакост (и у томе има извесне симболике) Бранка Милановића: "Идеја да ће Европска унија беневолентно третирати нову владу Студентске листе у Србији представља чисту фикцију. Напротив, Европска унија третираће је горе него што је икад третирала (Александра) Вучића зато што је доживљава као идеолошки подељену и слабу. Кроз шест месеци, односи Европске уније и Србије биће гори него икад".
Наравно, ово под условом да Студентска листа остане верна свом програму уместо да испуни захтеве какви се стављају и пред СНС. А прво искушење у том смислу представљаће самит Европске уније и Западног Балкана идуће недеље. У овом тренутку није познато да ли ће Србију тамо представљати одлазећа или долазећа власт, и да ли ће било ко уопште бити у капацитету да се придружи ономе што тамо буде одлучено, али већ се зна шта ће тамо бити одлучено.
Нацрт Декларације објавио је амерички Радио Слободна Европа, а тамо се, потпуно предвидљиво, тражи примена свих досад постигнутих споразума Београда и Приштине уместо њиховог преиспитивања пред Уставним судом Србије – укључујући Бриселски и Охридски из 2023, то јест улазак такозваног Косова у УН – те "усклађивање земаља региона са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ, укључујући спровођење санкција и спречавање њиховог заобилажења". Тако да ће "лидери Европске уније похвалити партнере који су се у потпуности ускладили" – а то су сви сем нас – "а остале" – што смо ми – "позвати да следе њихов пример".
На европском путу ка следећим условима. Андреј Пленковић је у име Хрватске већ најавио оно што смо ионако знали, да "неће бити попуштања Србији на њеном европском путу", а већ се говори и о захтевима за исплату ратне одштете између 32 и 189 милијарди евра… Но, о том-потом. Чим прође оних 6 месеци које нам Тонино Пицула великодушно даје на поклон.
Формирање Скупштине
Ако је претходна власт имала слабу опозицију која је (и) зато збрисана на минулим изборима, као и власт која је због слабе опозиције да је осујети постала уверена да може да ради шта хоће, па је сходно томе претерала, онда су први радни дани новој власти показали да не може да рачуна на онако комфорну позицију.
Док је нови лидер опозиције показао да му је савршено удобно да с радошћу искористи сваку могућност коју му пружа Пословник о раду Скупштине. Ако се по јутру дан познаје, напредњаци се враћају на некадашња радикалска подешавања која су од њих и направила најефикаснију политичку машинерију у досадашњем српском парламентарном искуству.
Другим речима, новој већини неће бити лако с мањином, која јој неће допуштати баш ништа од онога што је допуштала себи док је била у већини; од броја станова по глави функционера (7 у Кумодражу или 24 у Бугарској) до разних националних попуштања у склопу европских дезинтеграција Србије.
С позитивније стране, строжа парламентарна контрола могла би да значи и да новој власти неће бити омогућена сва она застрањивања без надзора која су на концу и допринела да доскорашња власт постане бивша.
Нова власт пак већ мора да се навикне на одговорност која иде с влашћу за коју су се изборили, све и ако је још нису преузели. У том погледу се истиче случај јогурта у коси Лидије Вукићевић, кога тамо нипошто није смело да буде. Добро је што се нова власт од тога оградила, још боље за укупну јавност у Србији што је у свом првом обраћању председник Скупштине Србије – и в. д. председника Србије – Александар Чупић осуду тог чина, уз своје извињење, нагласио нарочито. Но, најбоље од свега је, ако је, из тога изведен адекватан закључак да није ни требало позивати присталице да се окупе тамо где је због тога могло да дође до инцидента.
Штета што тај израз добре воље није продужен и на избор потпредседника Скупштине; може се наслутити да је то последица притиска да се не уради ништа што би личило на компромис са претходном влашћу.
Али нова власт није само власт оних који су гласали за њу. Него и свих оних који су гласали против ње, колико год да их је мање, јер су сви они грађани ове земље. Њена је сад одговорност да дубоку поделу некако залечи; претходна то није могла, или није умела, па је и зато постала бивша. А сви смо у протекле две године имали прилике да се уверимо колико је тешко – до немогуће – управљати друштвом које је оволико подељено. Улоге су се сад обрнуле, али поделу то не умањује.
Поменути Чупићев наступ у том погледу представља добродошао сигнал да можемо и да се саберемо, а не само да се делимо. Ово тим пре што, ако се у нечему слажу прошла и нова власт, то је прогноза да ће нова власт хапсити стару.
Како остварити равнотежу између неопходне одговорности пред законом и обавезе да буде очувана друштвена стабилност? Да потреба за поштовањем закона – уз прописане казне за непоштовање закона – не поприми изглед одмазде победника над пораженима. Зарад будућности свих нас, то ће бити један од најважнијих задатака будуће владе. Што пре буде формирана – то боље. Већ и зато што је текући период интеррегнума несумњиво много гори.
Питање формирања владе, на које још није одговорено јер још нису откривени кандидати за мандатара и министре, подстиче и питање утицаја на формирање владе. Те појава самозваног "пријатеља студената" Александра Маршавелског утолико не губи на актуелности. Овај члан (у оставци) званичне надзорне службе хрватских обавештајних служби је – по сопственом признању – настојао да оствари утицај на студентски покрет.
Судећи по програму Студентске листе, џаба се трудио. Његово деловање није оставило трага. Ипак, у опречним проценама размера његовог субверзивног деловања према студентима и Србији, један неспоран податак некако се изгубио из вида. Наиме, овај службеник хрватског обавештајног сектора несумњиво је сарађивао са уредништвом листа који је објављивао његове текстове. Они су знали његов идентитет ("име и презиме познато редакцији", стоји у потпису његових текстова) и притом су саучествовали у прикривању његовог идентитета. Јер је наведено само да је "аутор универзитетски професор и стручњак за транзициону правду", док су за себе садржали, дакле сакрили од свих других, знатно битније информације да је дотични стручњак из Хрватске а не из Србије, у чија се унутрашња превирања меша, и да је поврх тога активно ангажован у хрватском обавештајном сектору.
То много говори и о природи деловања наведеног медија. Но, важније од тога: колики год да је утицај описани удружени подухват надзорника хрватских обавештајних служби и медија из Луксембурга на српском језику имао, или није имао, на формирање Студентске листе и на писање њеног програма, предострожности ради, мора се поћи од претпоставке да то није био и једини покушај да се оствари недопустиви страни утицај.
С тим у вези и обавештење – упозорење – руске Спољне обавештајне службе да ће Европска унија покушати да изазове поделе у Студентској листи како би остварила своје циљеве. Који су, како је већ речено, супротни циљевима програма Студентске листе, од односа према Косову и Метохији и Републици Српској, до односа Србије према Русији.
Пошто је актуелна подела власти потпуно нова у политичкој теорији и пракси – између студентских пленума и народних посланика, ускоро и премијера и министара у будућој влади, а није познат идентитет никога од наведених – питање иностраних, а поготово непожељних, утицаја са стране утолико је интригантније. И природније.
Управо зато је нужно обратити пажњу на извесне нијансе. Ко нам је, наиме, ономад одабрао Лазара Крстића, ако га се ко још сећа? Или Божидара Ђелића, кога се сећамо нешто боље зато што се с теткиног кауча много брзо пребацио на неке удобније фотеље? Или Кори Удовички, која је била у обе власти после 5. октобра па би јој трећа-срећа било превише. Или, кад смо већ код тога, са знатно мање шансе да им се поново посрећи, Зорана Михајловић, Синиша Мали, Горан Весић…
Није поента (само) у овим континуитетима, него у подсећању да су и сви ти одабири били нетранспарентни. Као што су и овом приликом неки предстојећи одабири. С тим што је у досадашњем поретку одабирала неколицина лидера, па је било довољно остварити утицај на ту неколицину која одлучује, док у овом новом поретку, шта год био у смислу политичке теорије, где (још?) нема испрофилисаног лидера, није довољно остварити утицај на само неколицину лидера. Већ на све оно што одлучује, познато под именом пленуми, којих је више од 80.
Што би могло да значи и да је у тако дифузном систему одлучивања сразмерно компликованије остварити утицај са стране. Да ли је то довољна гаранција да ће бити остварено оно што су написали студенти у свом програму, а не оно што би да им допише неко са стране?
Још ће боље бити ако представници нове власти једноставно остану верни заклетви коју су положили. Макар и ако Тонино Пицула и амбасадорка Романа Влахутин због тога остану трајно незадовољни. И ако се оствари прогноза Бранка Милановића. А можда би ваљало проучити и његову аргументацију да се уређено напуштање процеса европских (дез)интеграција Србије Србији много више исплати него задовољавање Тонина Пицуле, наведене амбасадорке и премијера Хрватске који неће да нам даје попусте…









