"ОсвРТ" са Врзићем: Предавање Владимира Путина, избори у Србији, програм СЛ и очекивања ЕУ и Загреба
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Шта значи "предавање" Владимира Путина у недавном телефонском разговору са лидерима Финске и Норвешке за мировни процес у Украјини и односе унутар ЕУ, какве су последице избора у Србији, какав је програм Студентске листе а која су очекивања Брисела, Загреба и Љубљане, теме су које у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Предавање Владимира Путина
Иако је Србија – нормално – заокупљена изборима које је направила, остатак света не планира да сачека Србију да се консолидује. Тако да ће се и Србија у текућем стању наћи пред озбиљним одлукама. Но, о томе сасвим ускоро. И у овом Осврту, а и иначе.
Што се осталих тиче, пацови су можда почели да напуштају брод који тоне.
Или је Владимир Путин над својим противницима применио опробану тактику завади-па-владај (макар и ако су се они завадили без његове помоћи, а он ионако нема намеру да влада ван највеће земље на свету), тек, председник Русије разговарао је с председником Финске и премијером Норвешке.
Ако је веровати "Фајненшел тајмсу", том приликом одржао им је предавање о руској историји, укључујући средњовековну историју, те је предвиђених (мање од) пола сата за разговор потрајало сат и по, током којих је Путин својим саговорницима разјашњавао "иницијалне узроке сукоба". Док је могућност моменталног успостављања примирја – што је главни захтев Украјине, појашњава ФТ – једва и поменуто. Вероватно тако што је Путин поновио да то не долази у обзир. Па је наставио да говори и о најновијим генетским истраживањима која су показала да су и Украјинци – Руси, а Финац Александер Стуб и Норвежанин Јонас Гар Стере нису смели да га прекидају.
Или макар тако читав случај описује "Фајненшел тајмс".
Стере је онда јавио ФТ да није баш тако, него су и он и Стуб нешто рекли, но ФТ је остао при свом извештају да су ова двојица углавном ћутали и слушали Путина. Ако су том приликом нешто успели и да схвате, утолико боље.
Но, у овом тренутку, док се не појаве докази да су нешто схватили, барем два су запажања кудикамо значајнија.
Под један, разговор са председником Русије иницирали су председник Финске и премијер Норвешке. Они су хтели да разговарају с Путином и тиме одустали од надобудног (колико и глупог) става да се с њим не разговара уопште. Шта се то променило на фронту – војном, дипломатском, економском – што их је натерало да престану да буду надобудни? И глупо уверени да Русију могу да поразе на било којем од три поменута фронта.
И то после сусрета с представником Америке Стивом Виткофом, који је након тога отпутовао у Москву и, следи претпоставка, Путину пренео жељу ове двојице да разговарају с њим а он одговорио да нема проблема. А можда нешто и схвате.
И, под два, председник Финске и премијер Норвешке Путина су слушали у личном капацитету, као суседи Русије, а не у име Европе и/или европског дела НАТО-а.
Па је то изазвало сукоб међу партнерима, почев од данске премијерке Мете Фредериксен која је, штавише, нашла за сходно да нагласи да финско-норвешка иницијатива, осим што је искључиво њихова, чак "није била ни усклађена са било ким од нас осталих".
"Путинови мировни разговори с нордијским лидерима поделили су Европу", можда је и нехотице лондонски "Телеграф" признао да се сви који их оптужују за самосталан и некоординисан наступ, у ствари, противе преговорима о миру, дакле залажу се за наставак рата.
Чиме се враћамо на заваду и пацове који уочавају да им брод тоне па би да га напусте. Што их не чини мирољубивијим, него само мање глупим од осталих који, и даље надобудно, изгледа још нису схватили да Русију неће победити.
Нешто, међутим, схвата чак и Владимир Зеленски, па по први пут признаје да и Русија има права на некакве безбедносне гаранције – што "Фајненшел тајмс" признаје као "значајну промену", премда је прецизније то описати као попуштање у пожељном правцу неминовне капитулације сходно циљевима Специјалне војне операције. Истовремено се јавља и да се Јужна Кореја, на трагу боље Кореје, "окреће Русији", што "узнемирава европске савезнике". А како ли их тек узнемиравају вести из Америке да влада Доналда Трампа разматра укидање санкција Руском фонду за директне инвестиције, на чијем је челу преговарач Русије с Америком Кирил Дмитријев?
Где је у свему томе Европска унија?
Индикативна је изјава Дмитрија Пескова: ратоборна Европска унија није потребна ни Русији ни Америци. Нема јој места у преговорима.
Чему треба додати и Велику Британију, која је усред интензивирања мировних иницијатива доделила остатку Украјине још 10 милијарди фунти за наставак рата. Од укупно (додатних) 70 милијарди, поврх оних 90 милијарди које јој је Европска унија већ наменила. Мађарска (упркос промени власти), Словачка, Чешка и Бугарска одбијају да дају свој део, што значи да ће још (нешто) више пасти на терет свих осталих.
И још и више, како се буде настављало споро али зато методично уништавање украјинске способности да зарађује самостално, што ће је заузврат учинити још тежим теретом за оне који је плаћају да би била ударна песница у њиховом рату против Русије.
Како ће они поднети тај терет, тек ћемо видети.
Европски комесар за енергетику Дан Јоргенсен открио је изразито непријатан податак да се у Европи, и "кад је зима просечна, скоро 50 милиона људи (дакле, један од 9 поданика Европске уније) суочава с проблемима у плаћању рачуна за грејање. Ако неко не може да плати рачун за грејање, у основи мора да бира да ли неће јести или ће се прехладити. То је недопустиво", нагласио је као да је саосећајан. Али предстојећа зима неће спадати у просечне него знатно горе, већ и зато што је цена гаса овог петка чак и премашила цену од 100 евра по мегаватчасу а била је три пута мања пре годину дана. И 10 пута мања, буквално, пре њиховог рата против Русије.
А тек ћемо видети какве ће бити температуре. И ко ће моћи да приушти грејање.
Тим пре што – примера ради – понос немачке, а тиме и европске индустрије, "Фолксваген", у трећем кварталу пријављује губитак од 5,9 милијарди евра. Четири пута већи губитак него прошле године. И више него дупло већи губитак него што се очекивао сада. Па услед тога и планови за отпуштање више од 100.000 запослених, и гашење четири фабрике "Фолксвагена" у Немачкој, од укупно 6.
Неће имати ни посла ни грејања, али ће зато имати прилику да за то плате Украјини да настави да ратује против Русије. Или да и сами пођу у тај рат, као да из пређашњих искустава ништа нису научили.
Изгледа да нису, јер из Европске комисије поносно најављују да неће јефтини гас из Северног тока чак и кад рат буде завршен.
А можда Александер Стуб и Јонас Гар Стере уопште нису глупи што су ћутали и слушали Владимира Путина. Још кад би га и послушали… Можда би и други у Европи успели да схвате да им је најпаметније да исто учине и то под хитно, то јест пре него што постане прекасно.
Избори у Србији
Све што је досадашња власт урадила и добро и лоше у 14 година владавине сада је стигло на наплату.
Биланс је убедљив пораз досадашње власти. И комплетне досадашње опозиције поврх тога.
Што значи да нам земља улази у нешто потпуно ново, дакле непознато.
Ако је глас народа – глас Бога, тако је и морало да буде јер смо сами све то одабрали.
У бројкама, то значи 140 према 104 мандата за Студентску листу у односу на СНС а нула за све остале, не рачунајући мањинске странке.
С тим што је чак и у Новом Пазару Студентска листа освојила више гласова него све три бошњачке листе заједно, да и додатно посведочи о атмосфери референдума (за и против досадашње власти) а не обичних избора 25. октобра.
Нечему се, међутим, радује и Албанска коалиција, коју није оштетила референдумска атмосфера него ју је окупио Аљбин Курти, па су њени лидери у Прешеву своја два мандата прославили песмама о вођи терористичке ОВК Адему Јашарију.
Прошли пут кад се у Србији догодила упоредива промена власти (и система владавине) тамо су искористили гужву да покрену оружану побуну; није незамисливо да су били и подстакнути на то, као превентивна лекција новим властима шта још може да их снађе ако не буду довољно кооперативни, то јест послушни. Да не призивамо ново зло, али ваљда песме Адему Јашарију овог пута нису промакле надлежнима кад смо већ богатији за онакво искуство из децембра 2000…
Елем, што се изборног референдума и бројки тиче, убедљива је победа Студентске листе и у предности у односу на СНС – 600.000 гласова више – и по укупној излазности која је за упоредивих 600.000 гласова била већа него на прошлим изборима. Дакле, неупитно.
Оволика разлика – једноставно, превелика – у корист победника значила је и да поражени није имао много избора него да призна пораз. Но, све и ако нису имали много (рационалног) избора, мора им се одати признање што су то признали моментално; све друго је могло да води крајње нежељеним исходима којих је морао да се прибојава свакако ко зна да само слога Србина спашава.
Иронија се пак састоји у томе што је досадашња власт доказала да није онолико ауторитарна колико су је оптуживали тек кад је демократски признала свој пораз.
На томе јој је, уз подсећање да је познато да није био њен присталица, честитао и митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Указао је и да "није баш још све јасно шта ће бити", али да су "студенти у Србији показали да су патриоте, а не издајници", те да су "отпале оптужбе на рачун те деце", поред осталог, "да то води Динко Грухоњић".
Ако и не води, што се тога тиче, ипак, неопходно је нешто више опреза; о томе, уосталом, сведоче догађања на РТВ Војводина и на Универзитету у Новом Саду, где се у овој постизборној гужви кадрира по његовим склоностима, видећемо још колико темељно и трајно.
Што се коришћења гужве тиче, вреди уочити и вишак ентузијазма у уништавању мурала "Кад се војска на Косово врати" и порука подршке генералу Ратку Младићу, што је упадљив покушај да се промена окарактерише као антинационална иако су заставе Србије и "Нема предаје" на свим предизборним окупљањима тврдиле супротно.
А да се, када је о гужви и њеном коришћењу реч, и не говори о упаду на телевизију Информер.
Јако је важно што се Студентска листа тим поводом, јасном осудом, огласила одмах, не само зато што је то исправно већ и зато што се ваљда сећамо како су 5. октобра победу искористили и припадници земунско-сурчинског клана да у револуционарној еуфорији упадну и ослободе тадашњи Привредни суд, царину и сличне институције од посебног интереса.
Па знамо како се то завршило. Нема ничег доброг у насилном упадању, укључујући и губитак државног суверенитета на који су – како смо се поводом овогодишњег 5. октобра и осврнули – разложно указали студенти Филозофског факултета.
Паметан учи на туђим грешкама. А тапшање по рамену не подразумева и обавезно слагање у погледу циљева, него може да буде и покушај да се подвале неки сопствени циљеви. Рачунајући и оно у Новом Саду.
А што се Информера тиче, као и у било чему другом. Dura lex, sed lex, а чак и ако закон није строг као што се прижељкује услед револуционарног заноса или неких других побуда, бољи је и било какав закон него безакоње. А онда у складу с народном мудрошћу – ни по бабу, ни по стричевима.
Уз још једну опомену народне мудрости: што се грбо роди, време не исправи. Не може се законитост изградити на безакоњу.
Па се у том смислу као нарочито значајна истиче порука академика Радомира Саичића да "студентски покрет своју визију будућности не темељи на томе....да будете ефикасни по сваку цену... јер "онда имате револуционарну правду и линч" уместо система вредности "у којем ће правда бити иста за све и закони важити за све". Закон линча је закон јачег. А то онда није закон, јер, "коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом"…
Узгред, ето једне охрабрујуће паралеле с 5. октобром. Све и ако су га због тога поспрдно називали легалистом сви који ништа не разумеју или су им пак намере биле осујећене, управо је инсистирање Војислава Коштунице на поштовању закона тад сачувало државу од још потпунијег револуционарног растакања.
Што се тиче главног непосредног задатка после ове (изборне) револуције, није знатно другачије ни сада. Студентска листа дестабилизовала је претходну власт да би је сменила. Сад мора да стабилизује државу. Док је дестабилизују сви који нису они.
А можда и изнутра, јер не треба изгубити из вида ни парадокс победе Студентске листе. Поражени СНС сада је једина политичка партија у Скупштини Србије, не рачунајући мањинске, а Студентска листа је група грађана, којој су поједине политичке партије пружиле помоћ.
Хоће ли пристати да остану у стању хибернације током четири године спровођења програма Студентске листе, поред осталог, лишени финансијских средстава која припадају парламентарним странкама? Или ће настојати да остваре неке своје партикуларне интересе? Ето још једног могућег изазова међу бројним предстојећим изазовима у најављеном стварању новог и бољег друштва.
Победници избора за то су добили огромно поверење народа. На њима су сада тешка дужност и велика одговорност да то и оправдају. Тако што ће урадити оно што су обећали.
Очекивања Брисела, Загреба и Љубљане и програм Студентске листе
Био је један кратак и заносан период уочи и након 5. октобра када су и озбиљни људи желели да верују да је питање Косова и Метохије демократско, а не (гео)политичко питање, и да ће нам вратити Косово они који су га окупирали чим постанемо као сав нормалан свет, дакле оно што се (без много разумевања али зато с обиљем наде) описује као демократска и уређена земља.
Испоставило се да ништа није помогло ни кад смо целу земљу уредили онако како су хтели они који су нам окупирали део земље. Косово је ипак самопрогласило независност иако су покорне демократе биле на свим нивоима власти у остатку Србије, а пре тога, да се не заборави, и Црна Гора по процедури која у основи није била драстично мање пљачкашка.
Осим тог искуства, сад је и Марта Кос заслужна што овог пута немамо право на сличну заблуду да ће нас третирати другачије (у смислу геополитичког плена) ако Србија постане другачија по функционисању институција и спровођењу закона.
"Неће бити могуће", обећала је Марта Кос, "да напредује земља која се не усклађује са нама по питању стратешког интереса, што су, наравно", додала је како би се избегла забуна, "спољна и безбедносна политика, односно заједничка борба против Русије".
И поврх тога је Европска унија путем америчког Радија Слободна Европа поручила да "промена власти у Србији не мења обавезе које та земља има у процесу нормализације односа са Косовом" (такозваним). Напротив: "Све постојеће обавезе остају на снази, укључујући оне које проистичу из Споразума о путу ка нормализацији из 2023. године (из Брисела) и (охридског) Анекса о његовој примени".
Све у свему, Европска унија тражи да косовска политика повлачења прошле власти (п)остане политика нове власти, а да руска политика отпора прошле власти постане политика капитулације нове власти. Простије речено, одрицање од Косова и Метохије и одрицање од Русије остају захтеви Европске уније од Србије ко год да је на власти. Како оно беше, не нападају Србију због Милошевића…
Штавише – очекивано – нису то и једина очекивање од будуће власти.
Ено, из Љубљане премијер Словеније Јанез Јанша већ ултимативно захтева предају свих архива некадашње државе које се односе на ту државу, иначе неће дати сагласност за било какав напредак. А из Загреба потпредседник владе и министар хрватских бранитеља Томо Медвед тражи чак и архиве након распада некадашње заједничке државе које су тражили и нису добили претходних година. Поручују и он и председник Сабора Гордан Јандроковић да Србија мора да "прихвати одговорност за оно што се догађало" током 1990-их, при чему очигледно не мисле на "Олују" него, тражи Медвед, да "покажу да су спремни (Хрвати стално о некој спремности) суочити се са својом улогом у великосрпској агресији на Хрватску".
Тако да нема разлога за недоумицу. Као што смо већ и најавили, све хрватске уцене Црне Горе, пропорционално увеличане разликом у територији и количином мржње, биће испоручене и Србији у склопу њених ЕУ интеграција.
Е, сад, што се тога тиче, сажетак програма Студентске листе (за који се наводи да је елабориран на више од 1.200 страна) доноси поједине важне и понеке охрабрујуће изричите смернице.
Иначе, објављен је пар минута пре изборне тишине, тако да досад није могло да буде осврта на то; а кад смо већ код тога, мора се подвући и необичност саме околности да је сажетак програма Студентске листе објављен у таквом тренутку, тако да о њему није могло да се расправља у традиционалним медијима (који су обавезани правилима предизборног ћутања).
Можда и зато што би проевропски медији, сходно његовој садржини, били у обавези да га критикују.
Зато што програм Студентске листе не наводи изричито (прецизније: не наводи уопште) да је стратешки циљ Србије чланство у Европској унији. Истина је да се не заговара ни прекид ЕУ интеграција (дезинтеграцијом) Србије, али и без тога је, барем на декларативном нивоу, помак очигледан у односу на све раније политике пута у Европску унију као стратешког циља без алтернативе још од 5. октобра 2000.
У погледу Европске уније истиче се само да је то најзначајнији економски партнер Србије, уз најаву продубљивања већ закључених стратешких партнерстава са чланицама ЕУ и тежњу за "сличним облицима интензивне билатералне сарадње са другим европским државама" и напретком у областима правосуђа и основних права.
У погледу спољне и безбедносне политике, међутим, обећава се очување "традиционалног партнерства са Руском Федерацијом" и задржавање "принципијелног становишта о неувођењу рестриктивних мера према Руској Федерацији". Дакле, ништа од санкција Русији, шта год претила Марта Кос, а академик Саичић поврх тога најављује и одлазак делегације у Москву ради "уговарања дугорочнијих аранжмана" о гасу. Што није само потврда обећања о неувођењу санкција Русији, него и најава да ће се радити на решавању ситуације која је претходно довела до тога да Русија Србији продужава гасни аранжман само на по три месеца.
Што се Хрватске тиче, пише у програму Студентске листе, "инсистираћемо на правима српског народа у Хрватској и очувању његовог националног, културног и језичког идентитета", и велико је питање да ли ће, упркос ентузијазму, Медвед и Јандроковић у томе препознати спремност за суочавање с (тобожњом) великосрпском агресијом на Хрватску.
Обећава се и да ће се чувати "уставни положај и утврђене надлежности Републике Српске", укључујући имовину и право вета и – посебно значајно – преиспитивање досадашње примене бонских овлашћења и инсистирање на "легалном и легитимном избору Високог представника" с "потребном сагласношћу Савета безбедности", дакле и Русије и Кине а не као у пређашњем случају Кристијана Шмита.
И, наравно, Косово и Метохија.
Није само декларативно најављена борба за "очување Косова и Метохије у саставу Србије, у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 1244". Него се изричито и неочекивано конкретно каже да се, у склопу доследног противљења једнострано проглашеној независности тзв. Републике Косово, "неће дозволити њено учлањење у међународне организације".
То је, иначе, експлицитно предвиђено (непотписаним) бриселским споразумом и охридским анексом чије спровођење тражи Европска унија а претходно их је унела у преговарачко Поглавље 35 (које је потом прогласила за службену тајну). А Урсула фон дер Лајен због Брисела и Охрида и каже да њихово спровођење представља фактичко признање самопроглашене независности Косова. Док Студентска листа најављује подвргавање досад постигнутих споразума "процени уставности", уз процесуирање одговорних ако се нешто од тога потврди као неуставно.
Тако да се, што се свега наведеног тиче, а уз све то и потврда војне неутралности Србије, програму Студентске листе нема шта замерити. Напротив. Тако да још преостаје само питање ко ће то да спроведе.
"Политико" из Брисела оцењује да је на изборима 25. октобра "Брисел изгубио свог човека у Београду". Ако је заиста тако, значи да ће потражити неког другог. Од успеха те потраге, обрнуто сразмерно, зависиће и спровођење програма Студентске листе.
Live
