Србија и Балкан
Даница Поповић у "Релативизацији": Појас Богородице није "тотем", дошло је до преображаја друштва
Култ реликвија није остатак "мрачног средњег века", већ кључ за разумевање начина на који су Срби градили државу, цркву и национално памћење, порука је историчарке средњовековне културе и уметности Данице Поповић, гошће "Релативизације"
Милион људи у тишини пред Храмом Светог Саве показало је да Србија још увек уме да препозна оно што је старије од дневне политике, јаче од буке и дубље од подела. Управо о томе је у "Релативизацији" Љиљане Смајловић говорила Даница Поповић, историчарка средњовековне културе и уметности, објашњавајући зашто Појас Пресвете Богородице није "тотем", већ реликвија чија историја води до самих темеља српске државности.
Поповићева је, као стручњак за култове реликвија, али и као сведок догађаја, будући да живи у близини Храма Светог Саве, објаснила и шта су реликвије у хришћанском схватању, зашто њихово поштовање није фетишизам, како су оне уграђене у темеље српске државности и зашто је овај догађај много више од верског окупљања.
На самом почетку разговора истакла је да је прихватила позив са задовољством, јер је "Релативизација" емисија која настоји да разбија стереотипе, а један од најупорнијих стереотипа тиче се управо средњег века.
"Ова емисија за једно од својих главних начела има разбијање стереотипа, па се надам да ћемо кроз овај разговор успети да разбијемо бар неке о средњем веку, а веома их је много. Често се користи у пежоративном смислу – мрачни средњи век, каже се да неко хоће да нас врати у средњи век, па би било јако добро да се и ту мало помере ствари у смислу разумевања те епохе и њених феномена", истиче Поповићева.
За Србе, нагласила је, средњи век није био мрачан, већ једно од најсјајнијих раздобља националне историје.
"То је епоха која је имала блиставе успоне у целом хришћанском свету, али и не само у хришћанском. А за Србе је то блиставо раздобље са изузетним дометима на сваком плану – од политике и економије, па до културе, уметности, раздобље које је донело изузетно релевантне тековине шире посматрано у тадашњем хришћанском свету", истакла је сарадница Балканолошког института Српске академије наука и уметности (САНУ).
Објашњавајући култ реликвија, Поповићева је одбацила оптужбе које се често могу чути последњих дана – да је реч о идолопоклонству или примитивном односу према предметима:
"Због заблуда које су распрострањене да се ту ради о неком фетишизму, идолопоклонству, поштовању неких предмета, а то је суштинска, иницијална грешка. Реликвије и иконе су у самој сржи хришћанског богословског наука и хришћанског веровања. То је давно рашчишћено и на Васељенским саборима, и код светих отаца, и код егзегета хришћанске цркве. Суштина је у томе да се нико не поклања предмету, већ божанској сили која еманира кроз тај предмет".
Саговорница Љиљане Смајловић нагласила је и да православно схватање не раздваја духовни и материјални свет, већ полази од уверења да и материја може бити продуховљена.
"У православној теологији и у православном схватању, духовни свет није раздвојен од материјалног, напротив. Ту постоји суштинско схватање да материја може да се продухови, да се обоготвори. У крајњој линији Христос се оваплотио и одатле произилази све друго. Дакле, материја има могућност да се одухови. То је суштина поштовања реликвија. То је тај теолошки аспект. А постоје и многи други аспекти који се тичу поштовања реликвија укључујући оне идеолошке, па и политичке. То је за разумевање српске историје у оном периоду стварања државности заиста од кључног значаја", објашњава Даница Поповић.
Говорећи о омаловажавању реликвија, Поповићева је оценила да се ту пре свега види недостатак знања и спремност да се о стварима о којима се мало зна суди са великим самопоуздањем.
"Сматрам то помањкањем основних знања, чак и образовања. Нисам склона да неком замерам што неке ствари не зна, али морам рећи да ми смета та искључивост. Ако нешто човек не зна, онда треба да се обавести, а не да ради нешто што је код нас узело маха – да арбитрира и да разне квалификације даје о стварима о којима јако мало зна. Не мора неко бити верник, нити га морају занимати теолошка објашњења, али хајде да гледамо другу страну ствари. То су све предмети са огромном историјом. Ако историју једног предмета пратите две хиљаде или хиљаду година, или 850 као што је случај са српским реликвијама, па то ваљда заслужује неку пажњу. То постаје део културне историје када знамо шта се све плело око тих ствари", прича Поповићева и додаје да реликвије заправо спадају у историјске чињенице.
А у причама о реликвијама посебно место заузима Свети Сава, те зато гошћа "Релативизације" објашњава шта је он све учинио приликом постављања идејних основа државе Немањића и како је увео Србе у тадашњи поредак европских, хришћанских држава. Наиме, Свети Сава је међу реткима који су разумели да држава није само војна и политичка чињеница, већ да мора да има и сакрално утемељење.
"По схватању епохе није било довољно да се као народ истакнете на бојном пољу и да постигнете политичке успехе. Наравно да су сви то радили и тежили томе, али постојала је ту једна велика дистинкција – ако сте хтели да у хијерархији народа имате достојно место, морали сте и на духовном плану да се остварите, морали сте да дате аутентични допринос ако нисте хтели да будете пуки вазал и епигон неког царства. То је питање суверенитета, али не у данашњем смислу речи. И то је Сава добро разумео, он је настојао и успео својим промишљеним акцијама и потезима да Србе постави високо. А да би то урадио, суштина је била то сакрално заснивање државе, а не само политичко и војно. Дакле, држава треба да има ауру светости да би била озбиљна држава", додаје Даница Поповић.
А Свети Сава је сакупљањем реликвија Србе уводио у поредак легитимних хришћанских народа. А у томе су му помогли - пад Византијског царства и уздизање сопственог образовања.
"Сава је био пре свега принц, потомак светородне династије, династије у успону која је имала значајну моћ у то време. Прошао је најбоље образовање које се могло стећи у то време, и то на Светој гори која је била центар тадашњег монашког света, а монаси су били носиоци тих образовања у данашњем смислу речи. Врло добро је знао који су то механизми и средства да се постигну циљеви. Зато је он и после пада Цариграда, после 1204, па и током својих путовања у Свету земљу и сакупљао те светиње. Успео је да дође до њих зато што је дошло до незамисливе, дотада невиђене пљачке реликвија, од стране крсташа пре свега. Грубо речено, створило се тржиште где је могло да се дође до тих предмета. Ми имамо сведочанство Савиних биографа да је Сава са невероватним ентузијазмом, са колекционарском страшћу и са огромним познавањем успео да дође до врхунских ствари. Дакле, до реликвија које су биле везане за највише личности небеске хијерархије: Христа, Богородицу, Јована Претечу, апостоле, мученике. Све је то било депоновано у Жичи, крунидбеној и катедралној цркви где је у једном сакралном средишту државе било похрањено то благо које је била једна симболична евокација Свете земље. Треба схватити менталитет средњег века. Они су са огромном емпатијом и повишеним религиозним осећањем имали утисак да је делић Свете земље дошао у српску земљу", објашњава Поповићева.
Зато, каже гошћа телевизије РТ Балкан, Срби од самог почетка себе виде као "нови Израељ", народ који има своје високо место у поретку хришћанског света.
"То је суштина. Вратићу се на тренутак на Жичу, томе шта Сава ради у тој инсценацији, у тој евокацији Свете земље: он приноси тело свог брата, првовенчаног српског краља, као националну реликвију и придружује је општехришћанским светињама. Заправо ради оно што ради Луј Девети Свети, ради оно што раде немачки и француски владар. Ми треба да схватимо да Жича концептуално, а и по квалитету свог садржаја, има функционалну аналогију париског Сен Шапела, то су крупне ствари, крупна постигнућа", истиче Даница Поповић.
Говорећи о положају Срба између Истока и Запада, подсећа да чувена реченица која се приписује Светом Сави није његова, али да Срби јесу од почетка живели на раскршћу светова и да смо до данас ту.
"То је, истовремено, и велики проблем и велика привилегија. Као историчар уметности, ако пратим кроз ту уметничку апропријацију, како су се Немањићи постављали, они су направили креативно преузимање и врло креативан спој и источних и западних елемената. Немањићке задужбине садрже те компоненте, такође на другим плановима културе све време Срби негде балансирају између Истока и Запада и то наравно није увек исто. Од времена краља Милутина је снажан продор византијских утицаја у складу са ширењем државе у том правцу, али чак и у време када је најјача византинизација имате мајсторе са приморја који раде у Хиландару, у самом средишту православне духовности, да не говорим о Бањској, Дечанима и сличним споменицима. Тако је и у другим аспектима", додаје.
На питање да ли су и у средњем веку владари морали да воде политику на више колосека, Поповићева је подсетила да су Светог Саву примали и цареви, и патријарси, и султан.
"Кад је Сава путовао по Светој земљи и после ишао на Синај у Египат, нема ко га није примио. Примио га је византијски цар, четири патријарха и примио га је и један султан. Он је био персона грата, фигура која је била позната широм хришћанског света и сви су га примали с највећим уважавањем. Тако је он радио, као после и сви Немањићи, на неколико колосека спрам прилика које су биле реалне", додаје.
Поповићева је посебно говорила о томе да су се Срби у кризним временима често окупљали око моштију и реликвија као око духовног средишта и знака заједништва. Тако је Свети Сава пренео мошти Светог Симеона у Студеницу у време сукоба Стефана и Вукана, да би се "просветило отачаство" и зауставила пропаст. Слично је било 1453, када су мошти Светог Луке донете у Смедерево пред турску опасност, уз поворке, свеће и молитву за спас града. И у устаничкој Србији мошти Стефана Првовенчаног ношене су са народом и војском, као светиња од које се не одвајају у бекству и борби.
"Па, да дођемо до нашег времена 1988. године – на Видовдан су из Саборне цркве подигнуте мошти кнеза Лазара и ношене више од годину дана, обишле су читав низ градова по Србији и једно место у Босни да би на крају биле свечано положене у његову гробну цркву Раваницу, где се и сад налазе. Све то је јако симболично, то је било коју годину пред распад Југославије и то је било можда једно од врхунских израза обнављања онога што се зове национална меморија. То је било нешто толико ново јер до тада то није било могуће. Не бих да говорим о националној политици у Брозовој Југославији, али мора да се помене контекст – то је било потпуно ново и невиђено, после се тумачило као и све друго са становништва историографске акрибије јако ружно, произвољно и злонамерно", додаје.
А оно што се догодило испред Храма Светог Саве, за саговорницу Љиљане Смајловић је знак да људи осећају потребу за смислом, тишином и повратком фокуса у времену буке, беса и дигиталног загађења.
"Живимо у време изгубљеног фокуса, живимо у свету који је изгубио те централне вредности, пре свега осећање светости. Међутим, изгубио је и неке друге ствари које произилазе отуда што живимо у једном дигиталном загађењу, у медијском загађењу. Друштво је, и то не само наше, дошло у сферу где има потребу да врати тај фокус. Ово је било апсолутно импресивно што се десило. То је у правом смислу речи подвиг – људи су стајали својевољно, без икаквих прагматичних разлога, без икакве користи и све се дешавало у тишини. Мени је испод прозора пролазила огромна колона људи, а нисам морала да затворим прозор да бих спавала. Ми смо друштво и амбијент којем је одузета тишина, влада какофонија, а овде је дошло до прочишћења. У то сам убеђена, чини ми се да сам то препознала. Када неко иде у тишини и таквој концентрацији, дешава се нешто, то су сада средњовековни архетипи, дешава се унутрашњи преображај", описује Даница Поповић колоне људи који су претходних дана чекали како би се поклонили Појасу Пресвете Богородице.
Из свог стана, каже, слушала је и политичке скупове и молитвени ход ка Храму, и разлика у звуку била је више него упечатљива.
"Ја сам на ружи ветрова. Мали је размак био између дешавања на Славији и ја стално то слушам, не разабирам ко шта говори, али тачно препознајем садржину хука, не шта је речено, али тон и суштину свега тога. Овамо сам слушала све време тај један невероватно умирујући звук молитве, Богородичиних химни… Мене је јако обрадовало што је доста људи које познајем било и на Славији и у овом реду пред Храмом Светог Саве. То улива оптимизам", додаје.
У томе је, сматра Поповићева, можда и најважнија порука овог догађаја: Србија није само друштво буке, беса и подела. Она је уверена да после свега овога Србија неће остати иста, односно да се нешто у расположењу, менталитету, променило на боље.
Live
