Чедо Миљевић у "Релативизацији": Редови пред Храмом Светог Саве показали да су Срби народ верника

Дани у којима је више од пола милиона људи прошло кроз Храм Светог Саве да би се поклонило Појасу Пресвете Богородице показали су две Србије: једну која сатима, у миру и тишини, стоји у реду пред светињом, и другу која је тај ред дочекала подсмехом, увредама и бесом.

За др Чеда Миљевића, чувеног београдског психијатра, председника Удружења психијатара Србије и вршиоца дужности директора Института за ментално здравље, тај догађај није ни политички скуп, ни масовна заблуда, ни "колективна делузија", како су га поједини називали, већ чист духовни догађај.

"Шта би требало и шта би било добро – да се народ не окреће томе и да живимо од данас до сутра, без да тражимо смисао? Не разумем зашто је то лоше чак и да се тако гледа. Вређање, ниподаштавање... Одговор на то је дао један мученик из Јасеновца, а то су оне библијске речи: 'само ви радите свој посао'. Заиста мислим да свако од нас треба да ради свој посао, и ми који смо верујући и они који нису. Мислим да се то видело последњих десетак дана. Да ли је проблем што људи чекају у миру и тишини у реду? Да ли је то проблем? Ако је проблем да неко чека у реду, миру и тишини, мислим да ови којима је то проблем имају озбиљних проблем", казао је др Миљевић Љиљани Смајловић у емисији "Релативизација", која се емитује четвртком у 21 час на телевизији РТ Балкан.

Он је оценио да је покушај да се редови пред Храмом Светог Саве представе као нешто назадно, опасно или згодно за политичку злоупотребу – заправо покушај да се оно што је узвишено, вертикала која нас, како каже, води ка Богу спусти у блато свакодневне политичке мржње.

Наш избор

Гужва испред Храма: Шта нам говори река људи који долазе да се поклоне Појасу Пресвете Богородице

"Људи имају право на своје мишљење, јасно је да су они атеисти и то је у реду. Није у реду мржња коју исијавају, али мржња увек реагује на љубав. То је као да јој машете црвеном тканином. Ови људи не сметају никоме, нису пропагатори никакве политичке опције, то није политички скуп. За мене је ово искључиво духовни догађај, а како га неко тумачи то је на њему. Да ли може да има потенцијалну политички тежину, а шта данас у савременом свету не може да се тумачи политички?", рекао је др Миљевић.

Зато долазак Појаса Пресвете Богородице у Београд, наглашава, не може да се објаснити ни организацијом, ни позивом свештенства, ни било каквом мобилизацијом.

"За вернике је ово сила Божја, ништа више и ништа мање од тога. Не дејство Српске православне цркве, не дејство наших владика, епископа, митрополита и свештенства, већ директно дејство силе Божје, односно Богомајке. То народ препознаје, то народ осећа", каже.

Гледаоцима телевизије РТ Балкан др Миљевић је испричао да је и сам два пута покушао да целива Појас, те да је у другом покушају успео. Први пут је дошао у пет ујутру, али га је затекао ред који је сезао до половине Браничевске улице.

"У реду су биле породице са бебама у колицима и по мојој процени имали су да чекају још најмање три, ако не и четири сата. Како то објаснити? Тако што их је позвао неки владика, свештеник? Уз сво уважавање свештенства, ја то не могу да прихватим. То је Божји позив, благодат Божја и дејство силе Божје", навео је др Миљевић.

Додаје и да га је број људи пред Храмом Светог Саве позитивно изненадио, нарочито зато што живимо у друштву у коме је, како каже, "ниво притиска ка атеизму јако значајан". За њега то је доказ да су Срби, ипак, верујућ народ.

Али управо је тај ред, у коме су људи чекали мирно и тихо, изазвао жестоку реакцију дела јавности. Они који су дошли да се поклоне светињи називани су глупима, затуцанима, с ума сишавшима, а говорило се о и "колективној делузији", "фетишизму" и давању натприродних својстава предметима.

Бабарога "православне џамахирије"

Др Миљевић је става да верујући људи на то не треба да одговарају истом мером.

"Ми треба да се трудимо да на подсмех, мржњу и огорченост не одговарамо на исти начин. Треба да одговарамо хришћанском и братском љубављу", поручио је.

Али је за њега бес који је овај догађај изазвао код дела јавности заправо је симптом много ширег проблема.

"Ми у овој земљи живимо у гротлу мржње, кажем то као грађанин, не као психијатар. Мислим да то сви осећамо. Био бих изненађен да неко каже да то не осећа. То је једно ужасно стање и нормално је да се људи због тога не осећају сигурно и да им је поглед у будућност прилично тмуран", казао је он.

Оцењује да политичка мржња у Србији неће нестати сама од себе, нити да ће бити превазиђена само изборима, јер су Срби народ који се лако дели – и то до нивоа дубоке нетрпељивости.

"Срби су се делили на карађорђевићевце и обреновићевце до нивоа мржње, па смо ушли у братоубилачки рат до истребљења, па смо се поделили на четнике и партизане и то је остало до данас. Ми се и као навијачи делимо до мржње", указује др Миљевић.

Као пример је навео чињеницу да је у Београду данас опасно да деца носе шалове појединих клубова, јер могу да налете на супарничку навијачку групу.

"Људи мисле другачије, имају различите политичке, навијачке опције, али то не би требало да је разлог за нетрпељивост и мржњу. Једни друге проглашавају за издајнике, бандите, терористе, а сутра и прекосутра ћемо сви опет живети једни са другима, треба да радимо једни са другима и указујемо помоћ једни другима. Да ли треба да дођемо глобално у ситуацију која влада на нашим стадионима, да не можете да одете с децом на дерби јер не знате у коју ћете групу упасти и да ли ће се дешавати немири? А видите у Америци да је утакмица велики, породични догађај, људи иду и навијају једни са другима за потпуно различите тимове. Има нешто добро и на том трулом Западу што би требало да прихватимо. Толеранција је велика ствар. Плашим се да нас нико суштински не учи толеранцији, а она се учи од малих ногу. Не видим да се неко тиме бави и то је за мене велики проблем и као психијатра и човека и као верника", упозорава.

Посебно опасним сматра то што се политичке разлике све чешће представљају као разлика између добра и зла. У томе види злоупотребу и "продубљивање мржње до крајњих граница".

Наш избор

Ко је ученик Математичке гимназије који ће носити Часни крст на литији у Београду

Као психијатар, додао је да вера и духовност људима могу да помогну да другачије носе патњу, јер им дају осећај смисла.

"Међу људима који теже духовности, који верују у нешто на било који начин, мања је стопа депресије, а то бих повезао са осећајем смисла. Постоји цела група ноогених неуроза које настају услед губитка смисла о животу. Људи који су верујући или духовни имају другачији осећај смисла у животу, другачије подносе патњу. Сви ми доживљавамо разне трауме током живота. Верујући људи, хришћани, треба да се сете спаситељевих речи – ко издржи до краја, спасиће се. То је велика мудрост. Нећемо кроз овај живот проћи као кроз цветно поље са чашом мартинија у руци. Мучићемо се, патити, али треба издржати до спасења. Верујући људи то имају у глави и другачије доживљавају патњу – смирује нас Господ. Такође, велики проблем савремене цивилизације је усамљеност, отуђеност, а верујући људи су повезани, они који иду на литургију се временом повежу. У нашој православној цркви имате трпезу љубави, људи седе, причају, друже се након литургије. Можда то некоме делује смешно, примитивно, али имају контакт, нису усамљени. То је велика ствар", истиче саговорник Љиљане Смајловић.