Вуле Журић у "Релативизацији": Како да навијам за оне који нису желели да играју за Југославију

Фудбал је прича о животу, уметност и књижевност у покрету, али се последњих година све мање говори о самој игри, а све више о политици, националним поделама и идеолошким сврставањима, оценио је писац Вуле Журић у емисији "Релативизација".

Журић каже да је управо фудбал једини спорт који може да исприча велику причу чак и када се утакмица заврши без голова. И да је фудбал, у ствари, живот.

"У питању је страст и у питању је жеља да се у тих 90 минута види цео живот. Јер фудбал је једна прича о животу. Он има свој почетак, има неки мали продужетак. Интересантно је да су се у неком тренутку, када је нерешено, играли продужеци док неко не да гол. И то се звала изненадна смрт. Шта ћете више?", објаснио је гост Љиљане Смајловић зашто је фудбал најважнија споредна ствар на свету.

Наш избор

Иранске фудбалерке у Аустралији: Између спорта, политике и две супротстављене приче

Говорећи о Светском првенству, он истиче да га одсуство српске репрезентације не оптерећује колико чињеница да се данас од људи очекује да се политички изјасне чак и када је реч о спорту.

"Зашто мора да се тражи од свакога од нас да се опредељује за кога ће навијати? Кога брига за кога ћу ја у два ујутру у својој кући да навијам? Важно је како се игра фудбал, да ли је био офсајд или није, а не политичка декларација навијача", рекао је Журић.

Као пример навео је полемике које су избиле на друштвеним мрежама након изјаве спортског коментатора Радета Богдановића да ће навијати за репрезентацију Босне и Херцеговине. Богдановић је у једном делу јавности, примећује Журић, погинуо, а у једном васкрсао.

"Ја нећу навијати за Босну и Херцеговину. Ти момци играју супер. Гледао сам утакмицу против Италије, храбро играју, имају неку идеју. Види се да су јединствена екипа. Али то је Босна и Херцеговина, а ја сам некад навијао за Југославију. Тако да не знам да ли могу да навијам за било коју репрезентацију која није хтела да буде репрезентација Југославије", додао је гост телевизије РТ Балкан.

Према Журићевим речима, друштвене мреже додатно подстичу поделе, док се од навијача тражи да се сврставају у политичке таборе уместо да говоре о фудбалу.

Трамп и Инфантино кажу да одвајају спорт од политике: Иран добродошао на Мундијал у САД

"Чини се да се учешће Хрватске и БиХ, а неучешће Србије испоставља као нека ранија диференцијација. Као да је 1948. и сад се опредељујемо за резолуцију Информбироа или против ње. И тако ти треба да се опредељујеш за кога ћеш вечерас да навијаш. Знаћу то кад почне утакмица, ако нисам загрејан ни за једну ни за другу екипу, гледаћу ко ми се више свиђа. Ако је Америци или Босни начињена нека судијска неправда, а пре ће бити да ће начињена бити Босни него домаћину Америци, па што онда не бих био за Босанце? Али сад да се нешто, жаргонски речено, ложим на то што се у публици вијоре љиљан заставе, које нису заставе Босне и Херцеговине у смислу целокупне државе. И због тога ми је сулудо да се сад расправља и да је политичком Сарајеву важно да ли се у Бањалуци навија за змајеве. Не знам зашто би се у Бањалуци навијало за змајеве", објашњава Журић.

Сматра и да се изгубила култура разговора о фудбалу, а која је постојала осамдесетих година, када су спортске емисије образовале људе. Данас се све своди, прича, на политичку или медијску сензацију, док о самом фудбалу готово да више нико не говори.

Журић се осврнуо и на организацију Светског првенства у Сједињеним Америчким Државама, наводећи да Американци праве врхунски спектакл, али да још нису разумели суштину фудбала.

"Оно што је главно што квари, барем мени, угођај, јесте то што не знају да снимају, не знају монтажу, режисер не уме да прикаже крај утакмице. Једноставно, није му важан. Тај последњи судијски звиждук, што је једна од кључних ствари у фудбалу као што је последња реченица у писању или последњи одговор у интервју, њима није важан. Они снимају нешто, не знају ни сами шта, не знају да дају један општи план па да онда хватају неке најзанимљивије ствари. Рецимо, два тренера како се или рукују или не рукују, играчи који се грле или се не грле, него иду на неке ствари које су можда атрактивне визуелно. Али не доприносе завршетку приче. Ми уопште немамо утисак да се та ствар завршила, да је то готова ствар. Ми морамо у себи да измишљамо како је изгледао тај крај утакмице. А очито то Американцима није важно зато што за њих спорт није то што је за нас", запажа Журић.

Посебан део разговора био је посвећен репрезентацији Ирана и оптужбама да је током првенства била изложена политичким притисцима. Журић сматра да ФИФА формално инсистира на раздвајању политике и спорта, али да пракса показује нешто сасвим друго.

Шта нам је то поручио Новак Ђоковић?

"Зашто ми разумемо Иранце? Ми 20 година имамо најбољег играча тениса свих времена, али он је имао несрећу да се роди као Србин и он је толико удараца примио. Новак Ђоковић не игра само против противника и лоптице, већ је морао да се бори против увреженог мишљења да је он крив и због '7.000 мртвих у Сребреници'. Зато ми можемо да разумемо Иранце, знамо како им је било. Гажени и презрени, а са друге стране имати оно нешто да не победиш само спортски, већ да из свега изађеш као човек. А то је оно што Новак стално ради. Сада су га сви признали, али опет навијају за другог. Кад бисмо хипнотисали сву ту публику рекли би – зато што је Србин. Сад се то исто дешава и Иранцима", додаје Журић.

На крају разговора гост Љиљане Смајловић је оценио да ће фудбал опстати упркос покушајима да постане искључиво комерцијални производ.

"Фудбал ће све то надживети. Увек ће се појавити неки клинац који ће предриблати неколико играча и дати гол. То је оно због чега људи воле фудбал. Не због реклама, политике или ВАР-а, већ због тренутка који не може да се израчуна", закључио је Журић.