Зоран Пашалић у "Релативизацији": Предлажемо забрану употребе мобилних телефона у школама

Каријеру у праву Зоран Пашалић је почео као адвокат, да би после био прекршајни судија, председник Вишег прекршајног суда, па Прекршајног апелационог суда. Данас је заштитник грађана у Србији, који ради на предлогу два закона. Један би одузео деци мобилне телефоне у школа, а други би проширио дефиницију јавног простора на друштвене мреже, како би вређање људи на њима било једнако кажњиво.

У емисији "Релативизација са Љиљаном Смајловић" на РТ Балкан, Пашалић је објаснио шта стоји иза оба предлога и зашто их сматра не само друштвено корисним, већ и неопходним.

Идеја о забрани телефона у школама дошла је делом од медија, делом од контаката са родитељима који су тражили помоћ од заштитника грађана, али и делом од самих ученика, каже Пашалић. Постало је јасно да се појавио проблем у комуникацији деце, како са родитељима и просветним радницима, тако и међусобно.

"Нама је битно да деца имају слободу и да се излече – ово ће грубо звучати, али ја ћу то да кажем – од болести зависности од мобилних телефона", рекао је заштитник грађана.

Како је навео, распрострањена употреба мобилних телефона ремети комуникацију са вршњацима, родитељима и наставницима, и нарушава неопходну социјализацију. Међу негативним последицама које су примећене у бројним истраживањима су смањена пажња на часу, лош резултат у школи и ван школе, погоршано физичко и ментално здравље. Уместо да се развију у индивидуе, деца постају овисници о паметним телефонима, каже Пашалић.

Додао је да су неке земље које су увеле рестрикције на употребу телефона у школама већ забележиле повећан успех из кључних предмета, попут матерњег језика и математике.

Владимир Кецмановић у "Релативизацији": Нашу децу неће занимати ни јавни сервис, ни телевизија

По Пашалићу, друштвене мреже су већ замениле већину класичних медија, а посебну опасност представља њихов тзв. убеђивачки алгоритам, па постоје ситуације где родитељи не могу више да препознају облике понашања и размишљања сопствене деце.

"Ако препустите дете себи, дете ће тражити садржај који ће да га забави. А оно што он тражи често неће наћи, али ће то нешто наћи њега. То је тај убеђивачки алгоритам", рекао је Пашалић.

На питање Љиљане Смајловић да ли ти алгоритми подилазе "најнижим инстинктима", одговорио је потврдно. Ово програмирање подсвести онда утиче да људи немају критички став, већ све што виде прихвате здраво за готово.

"Постоје одређене препоруке, одређене уредбе које је Министарство просвете дало за употребу мобилних телефона у школи, али је оно остављено на одлуку практично саме школе... а ми смо хтели један системски закон који важи за све школе", навео је Пашалић.

Смајловић је као "ђавољи адвокат" изнела пример масакра у школи у Тексасу, где је полиција реаговала веома касно, а бројни ученици су преживели само зато што су звали родитеље и добили савете како да закључају учионице.

Пашалић, међутим, сматра да та стална комуникација са родитељима нарушава "ауторитет школе као месту где се деца образују... и које им пружа сигурност".

"Школа мора да има своје место у друштву", рекао је заштитник грађана.

Деца се шаљу у школу да нешто науче, да се додатно васпитају и да буду безбедна. Ако се школе не организују по питању безбедности до те мере да им родитељи не верују, "онда ми нисмо на добром путу", вели Пашалић.

Он је истакао да је један од најозбиљнијих негативних ефеката друштвених мрежа специфичан облик вршњачког насиља, пуштањем одређених садржаја, фотографија и коментара од којих су неки навели децу на самоубиство.

С тим у вези је и његов предлог да се измени Закон о јавном реду и миру, тако што би се друштвене мреже редефинисале као јавни простор. Последњи пут је тај закон допуњен 2018. године.

Патријарх: Неки су поредили Појас Пресвете Богородице с концертом Томпсона, свака реч је сувишна

"Где ћете јавнији простор него друштвене мреже", питао је Пашалић и напоменуо да вређање и претње некоме у физичком простору увек ризикују одговор, док особе које то раде виртуелно очекују да су потпуно заштићене. Притом се не ради о заштити званичника, јер њих закон не штити од критике, али мора да постоји нека елементарна пристојност. 

"Баш није пристојно да некоме псујете мајку, оца, децу или да му претите на било који начин", рекао је Пашалић.

Постоје изазови у практичној примени, али и техничка решења која су изводљива, напоменуо је заштитник грађана. Подсетио је да из судијских дана зна да казне не треба да буду високе, али да морају да буду извесне. Битно је да се види да "апсолутно постоји реакција, и да иза те реакције стоји систем", каже Пашалић.

Коментаришући изјаве неких политичара о законима које су већ примениле или планирају неке друге земље, Пашалић је подсетио на лекцију са прве године студија права: Добар закон се прави као парк, гледате где људи утабају пут па ту правите стазу.

"Закон не може да се преведе и препише и да сматрате да сте решили проблем. Закон се прилагођава менталитету и условима сваке државе", напоменуо је саговорник Љиљане Смајловић.