Совјетске "ајкуле": Класа подморница којој САД нису могле да парирају

Током Хладног рата Совјетски Савез и САД су у склопу трке у наоружању развили нека од најубојитих средстава, попут интерконтиненталних балистичких ракета, као и платформе за њихов транспорт и лансирање. У овоме су посебну улогу имале подморнице, а једна од њих се посебно истакла по својој величини и капацитету за смештај наоружања.

У питању су совјетске подморнице на нуклеарни погон треће генерације, класе "ајкула" (пројекат 941), познате и под НАТО ознаком "тајфун". Према писању "Нешенл интереста" ради се о пловилима којима америчке подморнице никада нису могле да парирају у домену величине, депласмана и огромне количине интерконтиненталних балистичких ракете које су носиле.

Развојни пут совјетских "ајкула"

Према првобитном плану тадашња Ратна морнарица Совјетског Савеза је за своје потребе наручила седам подморница класе "ајкула", од чега је шест изграђено и то у бродоградилишту "Севмаш". Свих шест пловила уведено је у оперативну употребу Северне флоте током осамдесетих година.

Са депласманом од 48.000 т, дужином 175 м, ширином 23 м и газом трупа од 12 м, подморнице класе "ајкула" биле су највеће икада изграђене. У пловилима је конструисано више комора са нормалним атмосферским притиском, а због више унутрашњих трупова пројекат 941 важи за најширу класу подморница.

Погонски склоп састојао се од једног пара нуклеарних реактора ОК-650, две парне турбине јачине 50.000 кс и четири турбогенератора јачине 3.200 кВ, што је омогућавало пловидбу брзином од 22,2 чвора на површини, односно 27 чворова испод воде.

Свака подморница имала је 19 одељака, укључујући и ојачани унутрашњи труп у коме је смештена контролна соба, као и одељак са електронском опремом који се налази изнад главног трупа и иза лансирних цеви. Према појединим изворима, унутар подморница постојале су сауне и базен малих димензија за чланове посаде, преноси "Нешенл интерест".

Посада се састојала од 160 морнара, којима су подморнице класе "ајкула" биле једина кућа током пловидби у трајању више од 120 дана, а дешавало се да пловила у току тог периода ни једном не изроне на површину.

Совјетске "ајкуле" дизајниране су као одговор на америчке подморнице класе "охајо" -  оспособљене за ношење и лансирање до 192 нуклеарне бојеве главе снаге по 100 килотона.

Стога су подморнице пројекта 941, опремљене лансирним системом Д-19 помоћу ког су могле да лансирају укупно 20 балистичких ракета РСМ-52 са по 10 МИРВ (Multiple Independently Targetable Reentry Vehicle) нуклеарних бојевих глава, снаге по 100 до 200 килотона.

Дмитриј Донски и процес расходовања

Главна подморница у класи носила је назив по чувеном руском кнезу - Дмитрију Донском, познатом по томе што је предводио руске трупе у бици против Златне хорде на Куликовом пољу. Почетна ознака прве и главне подморнице била је ТК-208, и са њом је уведена у оперативну употребу 1981. године, где је остала све до почетка ремонта 1990. године.

Након поправке и обнављања опреме, ТК-208 је враћена у службу 2002. године када је и добила име "Дмитриј Донски", а претпоставља се да је после тога учествовала у испитивањима нових интерконтиненталних балистичких ракета "булава".

Иако је била најстарија у својој класи, подморница је у употреби остала најдуже, па је расходована тек у фебруару 2023. године, тачније након више од 40 година службе у Северној флоти.

Александар Трећи, Кнез Владимир, Кнез Олег и Генералисимус Суворов: Подморнице класе "бореј-A"

Преосталих пет изграђених подморница класе "ајкула" повучене су из употребе у периоду од 1996. до 2013. године, док седмо пловило никада није конструисано. Након расходовања "Дмитрија Донског", донета је одлука да једна од нових подморница класе "бореј" буде названа управо по чувеном руском кнезу, а њено увођење у оперативну употребу Северне флоте очекује се 2026. године.