Годишњица ослобођења Лењинграда: Слобода након 872 дана

Пре тачно 80 година Црвена Армија ослободила је Лењинград после 872 дана блокаде. Други највећи град СССР-а остао jе несаломив, успео је да поквари планове Немачке, али је за то платио огромну цену. Током блокаде и ослобађања града погинуло је скоро милион цивила и око пола милиона војника. Због тога не треба да чуди зашто се Дан ослобођења Лењинграда у Русији изузетно поштује. Ни једна жртва не сме бити заборављена, као ни подвиг цивила и војника. 

"Недавно је и блокада Лењинграда препозната као чин геноцида. Било је крајње време да се то уради. Организујући блокаду, нацисти су намерно настојали да униште становнике Лењинграда – све, од деце до стараца. То потврђују њихова документа", изјавио је руски председник Владимир Путин у новембру 2022.

Опсада 

Након напада на СССР и брзог напредовања првих месеци рата, Немачка је мислила да ће "блицкриг" бити успешан, а да ће након заузимања Лењинграда брзо напредовати ка Москви. Према немачком плану за Источни фронт, почетни задатак Групе армија Север био је да заузме Лењинград до средине септембра 1941. Међутим, браниоци града одмах су натерали Немце да промене планове. Не желећи да губи време, начелник Генералштаба копнене војске Немачке Франц Халдер убедио је Адолфа Хитлера да тенкове и механизацију пребаци према Москви, а Лењинград остави под блокадом.

У опкољавању града последња железничка пруга пресечена је 29. августа 1941. године, док је блокада почела 8. септембра 1941, када је заузето место Шлиселбург. Након тога, град је био одсечен од "велике земље".

Офанзива фашистичких трупа на Лењинград почела је 10. јула 1941. године, а у августу су се већ водиле тешке борбе на периферији града. Тада је почела опсада Лењинграда, која је трајала скоро 900 дана. Циљ фашистичких трупа био је да сломе отпор бранилаца града и заузму га.

Према "Војној енциклопедији", у тезама извештаја "О опсади Лењинграда" припремљеног у Хитлеровом штабу 21. септембра, забележено је: "Прво блокирамо Лењинград (херметички) и уништавамо град, ако је могуће, артиљеријом и авијацијом... Остаци трупа остаће ту целу зиму. На пролеће ћемо продрети у град... Све што остане живо одвешћемо даље у Русију, или ћемо узети заробљенике, сравнити Лењинград са земљом и дати Финској подручје северно од Неве."

Немци су се надали да ће отпор попустити после глади и хладне зиме, па ће без већих проблема заузети град. Испоставило се да је зима 1941. била најхладнија у дотадашњој историји. Средња дневна температура је већ до 11. октобра пала на нула степени Целзујуса. Људи су умирали од хладноће где год су се затекли. У фебруару специјални тимови су уклањали више од 1.000 тела дневно с улица. 

Без обзира на све напоре, стално гранатирање града, блокаду, борбе и ванљудске услове, Лењинград је постао први град крај чијих зидина су нацисти били заустављени у лето 1941.

Одбрана града постала је најважнији предуслов за успех у одбрани Москве и камен темељац победе. Битка за Лењинград постала је најдужа битка у историји Другог светског рата.

Смрт је харала градом

Колико је Лењинград био непремостива препрека за Немце и колико их је нервирало што нису успели да га олако заузму, говори и чињеница да нацисти нису штедели ни снагу, ни оружје: на град је испаљено око 150 хиљада граната и бачено је више од 107 запаљивих и високоексплозивних бомби.

Стање у Лењинграду се погоршавало сваким даном. То се пре свега односило на храну. Према званичним документима, 12. септембра 1941. жита и брашна било је довољно само за 35 дана, тестенине за 30, а меса за 33 дана. Дневни оброк хлеба био је 800 грама за раднике, 600 грама за запослене, а 400 грама за децу и пензионере. Ускоро је грамажа оброка постала још мања. Од 1. октобра 1941. године оброк хлеба за раднике смањен је три до шест пута – на 400 грама дневно за запослене, за децу и пензионере – на 200 грама.

Током блокаде, више од 641 хиљада становника умрло је од глади и гранатирања (према другим изворима, најмање милион људи). Дакле, као резултат смртности, евакуације и додатне регрутације у војску, број становника Лењинграда се, од септембра 1941. до септембра 1942. године, смањио за милион и 837 хиљада људи и спао је на свега 707.000. У најтежим условима током блокаде, људи су снабдевали фронт наоружањем, опремом, униформама и муницијом. Борба за Лењинград била је изузетно жестока, пре свега јер ни војска, ни цивили нису смели да допусте да град буде уништен.

Операција "Искра"

Црвена армија је у више наврата покушала да свим расположивим снагама деблокира град, али без успеха. Између 19. септембра 1941. и 29. априла 1942, те 26. септембра 1942. и 17. фебруара 1943, учињено је више од 50 безнадежних покушаја да се напредује ка Сињавину и пункту Мга, не би ли се пробиле непријатељске линије. 

Само 1941. године, током прве и друге Сињавинске операције, на овом малом комаду земље страдало је најмање 68.000 људи. 

Међутим, овај покушај пробоја омогућио је Говорову и Мерецкову да боље разумеју терен и способности непријатеља. Стаљин је предложио да следећа операција буде названа симболично – "Искра". Са запада, дуж јужне обале Ладошког језера, наступала је 67. армија под командом Михаила Духанова, са истока је наступала 2. ударна армија, предвођена Владимиром Романовским. Немачка одбрана је била изузетно јака на том подручју.

Заменик команданта Волховског фронта Иван Федјунински, који је био одговоран за целокупну координацију операције "Искра", водио је 302.000 људи, пет пута више од немачких трупа код Сињавина. Прва фаза захтевала је стварање копнене везе с Лењинградом, друга фаза је имала за циљ заузимање пункта Мга, виталног комуникационог чвора, како би се успоставила железничка веза са централним регионима Русије.

Операција је првобитно била планирана за почетак децембра. Међутим, пошто се Нева због релативно благе зиме полако ледила, одложена је за месец дана.

Дванаестог јануара 1943. године, после бомбардовања у зору и два сата артиљеријске паљбе, два фронта су почела да напредују један према другом кроз коридор широк 12 км. Значајан напредак остварен је на западу, где је ударац, супротно очекивањима Немаца, задат северно од Невског мостобрана. Трупе су већ првог дана обезбедиле положај на левој обали Неве површине 6 км са 3 км.

Пут живота

Немачки обруч око града пробијен је 18. јануара 1943. Истурене јединице два фронта сусреле су се јужно од Радничког села број 5, које се налази на железничкој прузи која повезује Сињавино и Шлиселбург, одбиле су немачки контранапад и до поднева провалиле у утврђено село.

Немачка команда наредила је да се напусти Шлиселбург, при чему је око 8.000 војника и официра успешно побегло. До 20. јануара копнени коридор широк око 10 км јужно од језера Ладога био је очишћен од непријатељских снага. 

Одмах након пробоја немачког обруча у град почела је да стиже храна, вода, муниција. Тада је почела евакуација преживелих. Пробој блокаде је добио симболичан назив "Пут живота". 

Након још недељу дана жестоких борби, Лењинград је 27. јануара 1944. био потпуно ослобођен од блокаде. У знак сећања на то, у Лењинграду је истог дана био приређен ватромет.

Кажу да је након заузимања Шевардинског редута Наполеону речено: "Руси се не предају." Чини ми се да Лењинград сада говори ове речи целом свету – Ксениа Ползикова-Рубетс, учитељица, 15. јануара 1942.