Спорт
Синиша Михајловић, фајтер до последњег дана: Несавршени живот и једна неиспуњена жеља
Прерана смрт легендарног Синише Михајловића растужила је фудбалски свет, али и читав регион бивше Југославије, земље коју је несвесно симболизовао својим врлинама, манама и окрутностима живота које су га задесиле
Како велики борци подносе поразе? Тешко, али уздигнуте главе. За њих није највећи проблем када изгубе и морају да пруже руку бољем. Проблем је могло да буде само ако нису дали све од себе.
Са Синишом Михајловићем тако нешто није постојало. Ни када је у родном Вуковару упорно разбијао гараже комшијама вежбајући разорну левицу, исту ону којом ће покорити Европу и свет. Није одустајао ни када му је у лето 2019. било саопштено да болује од леукемије, најопакијег противника с којим се икада сусрео.
На крају, није издржао. Синиша Михајловић изгубио је најважнију борбу и преминуо 16. децембра у 54. години. Његова породица саопштила је да се опрашта од узорног мужа, оца, сина и брата, а фудбалски свет да истиче по чему ће памтити непоновљивог Миху.
Михајловић је у пребогатој фудбалској каријери постао првак Европе и света у дресу Црвене звезде. Са све надимком "Барбика" због дуге коврџаве косе, тада још увек 22-годишњак, Синиша је израстао у несавршени симбол Југославије, земље чији се крај ближио.
Прзница са разорном левицом и светском круном
Био је борац челичне воље. И не у оном клишеираном смислу, већ оличење спортског духа који не одустаје од победе и од свих око себе захтева само оно најбоље. Па чак и ако се некад у томе претера.
Био је борац од тинејџерских дана, када је играјући у Вуковару привукао пажњу прво Динамо Загреба, у који ипак није отишао. Тада је Мирослав Ћиро Блажевић рекао да има довољно добре играче на средини терена, толико да би Михајловић био четврта опција - и да би требало да ошиша своју дугу косу.
"Мислио сам да је важно какав сам играч, а не какву фризуру имам. Због тога што нисам прихватио понуду Динама, Мирко Јозић није ме звао у Чиле (на Светско првенство за омладинце прим.аут), али осветио сам му се кад сам са Звездом постао првак света, баш против Јозићевог Коло Кола", причао је Михајловић деценијама касније, у свом типичном стилу прзнице.
Миха је историју исписао и са Војводином, којој је 1989. помогао да постане првак Југославије, а онда су уследиле две назвезданије године у Црвеној звезди. Домаћи трофеји, Куп европских шампиона и титула првака света у Токију. И некако, увек је Миха био у средишту збивања.
Његов гол Бајерн Минхену на "Маракани" и трк после мајсторије из слободњака урезали су се у ових 30 и кусур година у сећања милиона навијача. Његов центаршут у надокнади времена, који се одбио од несрећног Клауса Аугенталера, као да је са самог неба послао Звезду у финале Купа шампиона у Бари. Та левица ће потом обарати рекорде у Италији, а до данас ће остати ненадмашан његов "хет-трик" из слободних удараца који је остварио у дресу Лација.
"Србин сам од главе до пете, са свим врлинама и манама"
Но, уследио је онај рат. Миха, тада већ интернационалац на Апенинима, био је један од хиљада и хиљада људи из мешовитих средина, који су највише трпели током крвавих година. Од оца Србина и мајке Хрватице, био је страшно погођен дешавањима баш у његовом Вуковару, граду који је постао симбол грађанског рата.
"Сви ратови су ужасни. Али братоубиство - рат које смо доживели у бившој Југославији је најтеже што може да се догоди. Пријатељи пуцају једни у друге, породице се распадају. Видео сам како моји људи падају, како нестају градови. Како све постаје избрисано. Мој најбољи пријатељ је уништио моју кућу. Мој ујак, Хрват и рођени брат моје мајке, говорио је да је хтео да закоље мог оца као свињу", причао је Михајловић у великом интервјуу поводом свог 50. рођендана.
Управо се кроз Михајловићев лик прожимају врлине и мане које ово поднебље тако прецизно описују. Чврстина, понос, изгарање, али и тврдоглавост и брз и оштар језик. Синиша је све то поседовао, као и мангуплук, оно балканско и оно српско "сад ћу ја њима да покажем".
И те како је умео да буде и непромишљен, као када је пљунуо Јенса Јеремиса на утакмици Светског првенства у Француској. Или када је заслужио црвени картон против Словеније на Европском првенству, када су "плави" већ губили 3:0. Али и то га је чинило нашим, у добру и у злу.
"Имам снажан карактер. Србин сам од главе до пете, са свим врлинама и манама мог поносног народа. Знам да признам и своје грешке, знам да дам и примим извињење и увек сам спреман за дијалог. Сматрају да сам тврд човек. То је истина. И боље да ме не провоцирају. Али и човек с му***а може бити дирнут. Кад сам први пут дошао у Међугорје, плакао сам као дете, нисам могао да зауставим сузе. Осетио сам се јачим. Више сам био тај дан човек него икада у животу", причао је Михајловић о свом карактеру.
Тај победнички карактер му је помогао да са Лацијом освоји њихову до данас последњу титулу првака Италије и последњи Куп победника купова. Био је и играч године СР Југославије 1999, баш оне године када је Миха предњачио у протестима против НАТО бомбардовања његове земље. У време када то и није било тако популарно, Синиша је у свим могућим ситуацијама истицао велику неправду, неретко носећи чувену мајицу са метом преко својих груди. Тражио је мир, онај који је тако брзо ишчезао у његовом Вуковару.
Једну жељу себи није испунио - да се врати у Звезду
За репрезентације СФРЈ, СРЈ и СЦГ одиграо је укупно 63 утакмице, последњу у катастрофалном поразу 3:0 од не баш силне Финске. У репрезентативној каријери није досегао бриљантне успехе као у клупској. Миха је и ту био болно реалан представник несавршености овдашњег менталитета.
"Играо сам у државној селекцији када смо имали сјајан тим, са Савићевићем, Мијатовићем, Пиксијем, Ђукићем, Јокановићем... Али заједно нисмо направили ништа нарочито. Изостали су реални домети те генерације, јер се нисмо понашали онако како је то требало. Ја први, па сви остали. Више смо у Београд долазили да се сретнемо са родбином него што смо мислили на репрезентативне обавезе. На мени је обавеза да овога пута, као селектор, одаберем играче који неће правити сличне грешке", причао је Михајловић када је постао селектор Србије.
Та позиција била је једна од две које је као тренер желео да достигне. За ону прву, као да није био још довољно спреман нити зрео. Србија са њим на челу није успела да се домогне Светског првенства 2014. године, али је и Михајловић на крају мандата доста тога научио о себи и свом, како је рекао, поносном народу.
"Све бих опет исто радио. Чак и грешке. Јер не постоје савршени животи. И они би такође били досадни. Ако сам данас ово што јесам то је и захваљујући грешкама. Живео сам ових 50 година као што сам и желео", била је мисао којом је Михајловић завршио један од својих животних интервјуа.
Ону другу жељу никада није успео да испуни. Није стигао да се врати у своју Црвену звезду и постане њен тренер. Можда јер је тренерским квалитетима надмашио ово поднебље, знатно расцепканије него што је било у време када је био фудбалер. Није у томе успео, као што није могао да победи злу болест, свог најсуровијег противника.
Али и ту се борио до последњег даха. То је оно што прави фајтери раде. Фајтери као Синиша Михајловић.
