Дан примирја у Првом светском рату, или: Ненаучена лекција која ћемо поново морати да учимо

Документарни канали западних мејнстрим медија непроцењиви су, уз друштвене мреже, често и једини извор знања за младе Немце, Французе, Енглезе, Холанђане или Белгијанце, Американце.

"Истине" и закључци које они нуде су једноставни, недвосмислени, "лепе" се за младе из прве, не остављају никакве дилеме, нити траже много размишљања, укрштања извора, чињеница, критичког размишљања. Нити их ко доводи под сумњу, тако како су сервирани.

По њима, скоро сам са пажњом одгледао документарац једне енглеске мреже која је узор за ову врсту филмова, теже је западним савезничким трупама било форсирати живице по холандским пољима, него Жукову и Васиљевском сломити Хотове, Моделове и Мајнштајнове тенковске армије у бици код Курска!

То што је у чувеној бици на обе стране учествовало и више од 2,5 милиона војника, 6.000-7.000 тенкова, 4.000-5.000 авиона, тридесетак хиљада топова, и није битно. Теже је било форсирати живице, оне трнате ограде по холандским пољима.

Пресудне битке за ослобођење Европе у лето и јесен 1944. у зиму и пролеће 1945. нису, сходно овом наративу, вођене на Источном, него на  Западном фронту. Да се савезници нису на "Дан Д" искрцали на плажама Јута, Џуно, Голд, Сворд, Омаха, Хитлер би и дан-данас владао. Тамо на истоку, у лето 1944. нису вођене колосалне операције у којима су учествовали милиони руских војника, на хиљаде тенкова и авиона, топова, него неке споредне битке, простије речено биткице, чарке. На Залеским висовима изнад Берлина, у завршним операцијама, Руси нису губили на хиљаде и хиљаде војника дневно.

Европу је ослободио редов Рајан. Ни за какве Вање ту нема места.

За неупућене отвара се чак и дилема да ли су 22. јуна 1941. Немци напали Русију, или је, можда било супротно. У најмању руку, Хитлеров Вермахт био је изазван на ту операцију руским провокацијама.

Конференција "Геноцид словенских народа у 20. веку": На делу је рехабилитација "малих нацизама" у ЕУ

Све оно што се на Источном фронту даље дешавало, Немци су спроводили хируршки прецизно, каже успостављени наратив. О Ајнзац групама нема у тим епизодама много, тек понекад их, не треба грешити душу, узгред по који сценариста или историчар помене. То што су, по неким изворима Ајнзац групе на територији СССР до пролећа 1943. на најстрашније начине побиле милион Јевреја, Руса, Рома, цивила наравно, не уклапа се у општу причу.

Вермахт је, дакле, војнички, сурово прецизно водио рат, ако се какав злочин и десио, криви су СС и Гестапо. Немачки генерали били су чисти професионалци који нису били део злочиначког система коме су служили.

Тако кажу ови, горе поменути наративи.

"Злочини" које су руски војници починили у градовима Немачке у пролеће 1945. тежи су од 27 милиона Руса које је немачка војна сила помогнута савезницима побила од 1941. до 1945. године. Уствари, једини ратни циљ Црвене армије био је да допру до Берлина како би тамо силовали Немице, пљачкали Немце и у домовину се вратили са каквом збирком од невиних и недужних Немаца и Немица отетих ручних часовника.

Ни следеће тезе не остављају простор за било какве  дилеме: Хитлеров нацизам и Стаљинов комунизам били су два тоталитарна система са сродним методама владавине и масовним злочинима. Стаљинови гулази били су гори него Хитлерови концентрациони логори, укључујући и Аушвиц. Совјетска победа над нацизмом није била ослобођење Европе, већ само срачунати почетак руске доминације над источном Европом.

Црвена армија није дакле симбол слободе, она је симбол империјализма и злочина.

Девет мај није Дан победе савезничког оружја над силама нацизма и фашизма, него је Дан Европе. Није дакле 9. мај дан када је пала Хитлерова тврђава, то је дан, симбол помирења, мира и европског уједињења. Не Дан победе, већ Дан Шуманове декларације.

Више је војника учествовало у биткама за Сен Ло и за Шербур после "Дана Д" него у Стаљинградској бици у разореним градским и индустријским квартовима око Мамајевог кургана!

Нова времена, нова историја, нове истине.

Давно је Жуков пророчки рекао – "Ослободили смо Европу, Европа нам то никад неће опростити".

И заиста, док смо ми уместо капитулације непријатеља, победа наших предака, славили и славимо – дан примирја, уместо победе – дан Европе, хидра је поново дигла главе, палаца језицима. Ено је на границама Русије где јој Руси, изнова, још једном, секу главе, наше границе прешла је одавно.

Форум у Санкт Петербургу: Велико интересовање за излагање о српској трагедији и усташкој идеологији

И, тако долазимо до данашњег дана. Није 11.11. да не идемо даље, около, они нека славе шта хоће, Дан победе српског оружја у Првом светском рату, није Васкрс српске војске изгинуле по албанским планинама од Косовске Митровице до Скадра, од Колубаре до Кајмакчалана, него је - Дан примирја у Првом светском рату.

Дакле, нису се српске васкрсле дивизије на Кајмачкалану, изнад Солуна, покрај Скопља и Ниша до Београда и до мађарске и аустријске границе бориле да освете 1,247.435 Срба побијених у Првом светском рату, од тога 900.000 недужних цивила, жена, стараца и деце, него су се бориле да са Немцима и Бугарима – склопе примирје, да бисмо ми данас то примирје славили!

Каква иронија историје и судбине!

Нису се васкрсле дивизије бориле да ослободе Србију, кућни праг, да се освете за Мачву и Шабац, за побијену чељад и попаљене куће, него су јуришале са циљем да се на крају рата не зна ни ко је победник ни ко је поражени, ни ко је злочинац ни ко жртва ни праведник.

И да тако, сви заједно, у заједничком шареном колу препуном граје и радости, весеља, данас славимо дан примирја.

Шта би онда, у читавом овом наметнутом колоплету, колу у коме играмо и у које смо се сами ухватили, могло бити следеће?

За коју годину, деценију, када стасају ови што на западним мејнстрим документарним каналима уче редефинасану историју?

Да ми клекнемо и извинимо се њима што су нас убијали, масакрирали, вешали по Подрињу и Мачви, стрељали по Крагујевцу и Краљеву, клали по Пребиловцима и Јасеновцу?

Да устану мртви из јама голубњача и из албанских гудура да моле за опроштај џелате?

Каран са Крфа: Вечна захвалност српским ратницима, не смемо заборавити цену слободе

Или се можда у читавој овој причи једни тек понижавају, купећи мрвице са столова европских дворова као и пре 120 или 80 година, а други знају шта раде.

Једни спроводе вековну политику, други никако да науче ни једну историјску лекцију, чак и оне толико очигледне.

Шта би данас рекли наши славни преци кад би нас видели како славимо Дан примирја у Првом светском рату?

Би ли заплакали и изгласа закукали од муке кад би видели своје бедне и кукавне потомке како се стиде да помену њихове победе?

Како са потомцима оних што су их гонили од Кајмакчалана до испод Ниша па француска коњица није могла стигне српску пешадију, давно су некад записали српски историчари, данас пију вино и по амбасадама на пријемима славе примирје...

Како бисмо им објаснили да данас, у једном српском филму, финансираном из џепова свих нас српски војник у рову на Дрини у јесен 1915. изговара реплику "Шта ми је ово требало", као да је под Бечом а не испред Шапца и Лознице, као да напада мирне Бечлије а не да брани своју чељад?

Но, можда је најважније да ми данас још једном прославимо, обележимо Дан примирја у Првом светском рату. Несвесни чињенице да неке историјске лекције просто нису научене, па ће и наши потомци, као и ми, као и наши преци што су, једног дана све из почетка, Јово – наново.