Милиони страница чекају одлуку УН: Коме припада архива Хашког суда?

Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) је пресудом шефовима државне безбедности Србије Јовици Станишићу и Франку Симатовићу затворио своја врата, а питање архивске грађе поново је постало ужарена политичка тема, пише "Дојче веле".

О пребацивању архивске грађе из Хага у Босну и Херцеговину почело је да се говори још 2007. године, много пре окончања рада Трибунала.

Део јавности у Сарајеву тада је тражио од Председништва БиХ да упути захтев Уједињеним нацијама, које су оснивач суда, да се архивска грађа након окончања процеса врати у БиХ. Најгласнији у томе био је Истраживачко-документациони центар у Сарајеву.

"Оно што је везано за овај архив, то је сећање. А из тог сећања произилазе и правда и истина и помирење и смирај и сатисфакција за жртве и трансформација друштва у једно нормално, демократско друштво", рекао је тада директор Центра Мирсад Токача, упозоривши да не би смело да се допусти да се архивска грађа из Хага нађе у некој другој земљи.

Милиони страница чекају одлуку СБ УН

У Хагу су због тога још 2008. године основали комисију која је требало да одлучи шта са архивском грађом и да ли би сам суд могао да прерасте у неки облик института након престанка са радом. Ништа од тога се није десило, тако да више од три милиона страница транскрипата са суђења, десет милиона страница докумената са доказима, те педесет хиљада сати видео-материјала чека на одлуку суда.

Политичко Сарајево тражи да се грађа врати у БиХ и буде под контролом државних институција, док Бањалука инсистира да сва документација коју је Хаг изузео из Републике Српске буде враћена овом ентитету.

У писму које је упутио генералном секретару УН, председнику Генералне скупштине УН и суду у Хагу, члан Председништва БиХ Денис Бећировић тражи да архивска грађа Хашког трибунала буде похрањена у БиХ. То је поновио након пресуде Симатовићу и Станишићу.

Одмах након рата, документација је великим делом прикупљена у оружаним претресима тадашњег СФОР-а у институцијама Републике Српске. Мањи део предат је на основу споразума о сарадњи са Хашким трибуналом.

Документација обухвата рад владе и Народне скупштине, некадашњег Министарства одбране и Војске Републике Српске. Због тога у Бањалуци сматрају да полажу право на тај архив.

"Питањем архива се бавимо дуже времена и то мора да се нађе на локацијама и структурама које припадају ентитетима. Ово што се чује из Сарајева и од Бећировића, то је стари захтев муслимана у БиХ, ништа ново", каже председник РС Милорад Додик.

Из Међународног резидуалног механизма за кривичне судове речено је да ће одлуку о архивској грађи донети Савет безбедности УН.

Јавност у Сарајеву поручује да битка за архивску грађу не сме да буде изгубљена. Некадашњи судија и тужилац Вехид Шехић каже да само Хаг, односно УН, може донети одлуку о томе коме ће грађа припасти и да ли ће уопште неком припасти.

"Није искључено ни да ће сва документација бити дигитализована па у том смислу доступна свима, тако да неће бити битно где ће бити похрањена. Са друге стране, какве везе има где је документација похрањена, када ће у сваком случају сви имати право на увид, налазила се она у Сарајеву, Бањалуци или на неком другом месту", каже Шехић, преноси "Дојче веле".

Вратити сваком своје 

Део људи који су данас у Центру за истраживање рата и ратних злочина РС раније су кроз информационе центре у Сарајеву тражили да се део архивске грађе врати у РС, али је њихов захтев из Хага одбијен.

Данас се воде одлукама Народне скупштине РС која је, како каже директор Центра Виктор Нуждић, усвојила закључке према којима је архивска грађа која је настала у оквиру тадашњих органа РС, власништво РС.

Он наводи да би сва документација која је изузета, "а која је изузимана насилно", требало да буде враћена РС", истичући да би у супротном могло да дође до злоупотребе.

"Уколико било који документ циљано користите, односно вадите га ван контекста, наравно да га можете злоупотребити. Такође, Хаг је пресудио само 45 година затвора за злочине над Србима, што довољно говори о могућој злоупотреби. Дакле, могуће злоупотребе би се вршиле са документацијом која је ишла у корист бошњачким жртвама", каже Нуждић, не спорећи, како каже, другој страни, да преузме документацију која је изузета са територије тог ентитета.

Документација која садржи милионе страница прикупљених у 25 година рада Трибунала не односи се само на кривична дела, већ и на цео период од распада Југославије и политичке односе који су се дешавали у том периоду.

"Био бих најсрећнији да се заједнички одлучи где ће она бити и да буде доступна историчарима, како би их полако анализирали. Такође, можда да буде доступна медијима, односно новинарима истраживачима", каже Шехић.

Чак и ако се договоре у БиХ око локације и ако УН пристану на враћање архивске грађе, у једначину се укључују и Србија и Хрватска које су раније такође тражиле архивску грађу. Или макар део документације.

Представници Министарства правде Србије су још 2014. године у два наврата тражили од Трибунала да се покрене поступак враћања оригиналне документације, али никаквог одговора није било, наводи портал.

Пресудом Станишићу и Симатовићу, суд у Хагу дао је своју последњу реч, али и затворио могућност евентуалне обнове тужбе БиХ против Србије, за шта би архивска грађа могла да послужи, слажу се правни стручњаци и у БиХ и у Србији.

Јер, 2017. године је истекао рок од десет година за ревизију пресуде из 2007, којом је суд утврдио да званични органи Србије нису предузимали радње које би представљале обележја кривичног дела геноцида.