Колико кошта умиривање савести бивших колонизатора?

Америчка новинарка британског Би-Би-Сија Лора Тревелјан недавно је објавила да њена породица, која је током XIX века поседовала шест плантажа шећерне трске и преко хиљаду робова, намерава да плати одштету становницима карипске острвске државе Гренада у вредности од 100.000 фунти за своје вековне грехе.

У новом ауторском тексту за "Телеграф", колумниста Мајкл Дикон указује на, како наводи,  "апсурдност таквог потеза".

Поред чињенице да се данашњих 100.000 фунти не може поредити са генерацијским профитом који су Тревелјани остварили од експлоатације робова, Дикон подсећа да се њихово породично стабло протеже даље од "капиталистичких робовласника".

Истраживањем родослова Лоре Тревелјан, Дикон је дошао до открића да је међу њеним прецима и одређени (и омражени) сер Чарлс Тревелјан, који је био колонијални администратор Ирске у првој половини XIX века.

Сер Чарлс је, наводи аутор, изјавио да су Ирци заслужили трагичну глад која је однела преко милион живота 1840-их зато што су "незахвални" и "лењи" и да та трагедија представља божију казну.

Да ли би онда требало и Ирцима да плати одштету, и колику? Тешко је одолети закључку да такво индивидуално плаћање (сразмерно скромне) одштете служи мало чему сем храњења ега оних који је плаћају, навео је Дикон.

Пратећи логику Англоамериканаца чије животе ретроактивно дефинише историјска кривица њихових предака, Дикон указује да би онда и Италијани требало да се осећају криви, због робова које су имали у Римском царству, као и Мароканци, Индијци, садашњи житељи предела древне Месопотамије, итд.

"У неким деловима света, наравно, ропство постоји и данас. Ипак, из неког разлога, изгледа да нисмо посебно заинтересовани за то. Чини се да се много више бринемо о робовима који су одавно мртви, него о робовима који су још увек живи", пише аутор, указујући на апсурд, а пре свега лицемерје, таквог душебрижништва.