Свет
После пада Виктора Орбана: Којим путем се запутила Мађарска
Глобалистичка Европа победила је у Мађарској, али то је фиктивна победа – победа у плићаку, истиче холандски геополитичар Александар Волфхезе
За само два месеца, која су прошла од избора у Мађарској и пада Виктора Орбана и његовог Фидеса, ову земљу је преплавила глобалистичка плима. И то крајње предвидљивим редоследом: прво је уследила заостала исплата Јудиних награда Будимпешти из Брисела.
Затим је, на спољнополитичкој сцени, нова мађарска влада одобрила "украјински зајам" од 90 милијарди евра, поништила Орбанову заплену "кијевског злата" од 35 милиона евра (почетком маја) и деблокирала пут режима Зеленског ка чланству у ЕУ (средином јуна).
Тако се Мађарска, у сваком погледу, пише холандски аутор Александар Волфхезе за сајт "Геополитика" – који данас живи у Мађарској – вратила "мејнстрим" ставу Европске уније, који фаворизује потпуну геополитичку конфронтацију са евроазијским Истоком, како би доказала Орбаново предизборно упозорење да је глас за његове непријатеље глас за трећи светски рат.
Мађарски повратак либералним "фабричким поставкама"
По први пут након много година Орбановог сузбијања проституције, током викенда тинејџерке проститутке се тихо, али самоуверено враћају на улице Будимпеште, примећује холандски геополитичар и писац: "Несумњиво је да ће овај град брзо повратити и свој изгубљени статус 'порно престонице Европе'."
Несумњиво је и да ће освета глобалистичке елите над несрећним мађарским масама бити темељна и да глобалисти неће тек тако заборавити своје 16-годишње понижење од стране мађарских бирача.
Наравно, није све тако црно; има и неколико нијанси сивог. Нови мађарски премијер изразио је спремност да се састане са председником Русије Владимиром Путином, а Мађарска ће, према његовим речима, наставити да купује руски гас.
У ствари, додаје овај аутор, дуготрајна битка Орбанове владе да врати "Мађарску Мађарима" била је изгубљен случај од самог почетка: суперструктурна (идеолошка, културна) револуција је немогућа без инфраструктурне (економске, социјалне) револуције, а Фидесов режим никада није био спреман да своје речи поткрепи делима.
Радикални политички раскид (излазак из ЕУ и НАТО-а), радикална економска борба (протеривање глобалистичких банкара и лешинарских капиталиста) и радикална културна револуција (блокирање холивудске лажне историје и дигиталне порнографије) остали су далеко ван зоне комфора и интелектуалног капацитета моћног комплекса Фидеса.
Пораз Фидеса, сматра овај писац, била је само политичка позоришна представа, која је гарантовала глатку транзицију, а суштински била је то само "регресија на средњи ниво" атлантистичког парламентаризма.
Тако се Мађарска вратила нихилистичко-либералним "фабричким поставкама" западног мејнстрима.
Отисак историје на лицима Мађара
Исход ових избора одредиле су (и) разлике међу генерацијама. Отисак историје и даље обликује физиономије многих Мађара.
Лица старијих показују патње 20. века, примећује Волфхезе, који су рођени са достојанством, а њихове очи су виделе ствари које тешко да иједан савремени западњак може и да замисли.
Генерација средњих година, оних који су физички и ментално преживели неолибералну катастрофу – економску шок терапију, демографску имплозију, социо-културно отуђење 90-их – карактерише друга врста достојанства: тихи, дискретни фатализам, који омогућава живот без илузија.
Управо је та генерација осигурала еру Орбанове владавине, дугу 16 година, која је заштитила мађарски народ од најгорих ексцеса глобалистичког либерализма, уочава овај аутор: од масовних имиграција, које је омогућила политика "отворених граница" и наратива о "хуманитарном азилу", од антинатализма, који гарантује уништавање породичног живота путем такозваних "женских права" и ЛГБТ, као и од империјалистичког предаторства – учествовања у агресијама попут оних који прате пројекте "Израел" и "Украјина".
Овај "отисак историје" недостаје на претежно празним лицима млађих генерација, који су одрасле током тихог затишја 2000-их и 2010-их, профитирајући од комбинације релативне социјалне сигурности, економског просперитета и личних слобода.
Управо најмлађе генерације, додаје холандски писац, пате од слабих структура личности и од фатално ослабљене свести о сопственом идентитету. Историја нас, уосталом, учи да је да меки животи стварају меке мозгове, а добра времена лоше карактере.
Читава Источна Европа је сада постала подложна истој психо-социјалној болести која већ деценијама мучи Западну Европу: од културног нихилизма, преко недостатка радне етике, коју су замениле "индивидуалне слободе", све од релативистичког секуларизма уместо хришћанског морала.
Мађарско парче земље
У центру Будимпеште, међутим, и даље постоји скулптура последњег поглавара верног Тенгрију, оца првог хришћанског краља Угарске, окружену љубичицама. Уске очи принца Гезе гледају уназад, одакле је дошао његов народ: ка Великом Истоку. Овај споменик треба да подсети да су се Мађари, некад номадски народ, коначно населили на одабраном парчету земље, након путовања дугог хиљаду миља.
А тамо где народ обрађује земљу и засађује баште, храни земљу водом и пролива своју крв за тло, он постаје утемељен и истински део земље.
Управо овде почиње сува степа, коју Мађари називају пуста (од словенске речи пустиња). Њени још нетакнути делови почињу западно од Дебрецена и северно од Сегедина. Некада давно, та "Велика мађарска равница" се наслањала на Влашку равницу, Понтско-Каспијску степу (заборављена Кимерија, Скитија, Сарматија) и Казачку степу – бескрајни простор благо валовитих поља, испресецан деловима мочвара и сланих језера и "пустињама" Пута свиле на југу.
Опет географија, дакле. И историја. Како пише Волфхезе: "Свуда је приметан печат трагичне историје какав се и очекује на овом месту: ово је најзападнији огранак евроазијске степе, који почиње у Манџурији и Монголији, а такође и Крвавих земаља које се граниче са Срцем земље."
Мађарско унутрашње увек ће гледати на Исток
Глобалистичка Европа је победила у Мађарској, али то је фиктивна победа, каже холандски писац – победа у плићаку.
"Мађарско срце никада неће заборавити бескрајну степу која је породила мађарски народ", тврди холандски писац, "јер, чак и ако је мађарско спољашње око понекад приморано да се окрене Западу, како би се суочило са тиранијом новчане моћи и узурпације културе, мађарско унутрашње око ће увек гледати на Исток."
Одатле ће се, пре или касније, поново појавити освајачке војске, преокренути ток историје и очистити Панонску низију. Тајни, изворни и оживљавајући дух Мађара је исти онај који је покретао војске Атиле, Бату-кана, Ногај-кана и Стаљина, који су отелотворили "Бич Божји", који обара ароганцију Западне империје. Ипак тај дух, закључује Волфхезе, протеран под земљу овог априла, остаје дубоко укорењен у земљи.
Постоји још једна нада за мађарски народ, додаје он: екстремна осветољубивост, са којом се глобалистичке елите односе према својим најгорим непријатељима – оживљеној Русији, револуционарном Ирану, или непослушној Куби – може се убрзо претворити у пораз.
Заправо, бриселским глобалистима прети бродолом у плићаку победе.
Пројекат Велике Источне Европе
Уосталом, никад није постојала јединствена Европа, већ су постајале, а постоје и данас, најмање три: Запад и Север Европе, Средоземна и, на концу, она Источна. Свака са својим традицијама и вредностима, примећује француски публициста пише Пјер-Емил Блерон за сајт "Јуросинерџиз".
Руски геополитичар Александар Дугин је својевремено предложио пројекат Велике Источне Европе, оне која ће настати на развалинама старе, атлантистичке.
Једини источноевропски народ, приметио је он, који не потпада под дефиницију словенских и православних народа у Источној Европи су Мађари. Али Мађари поседују степско, евроазијско порекло, заједничко са другим угро-финским народима, који настањују подручја евроазијског Срца земље и деле многа витална евроазијска културна обележја.
Народи Источне Европе су подједнако кроз историју били окренути сарадњи и са Истоком (Русијом) и са Западом. Славни румунски историчар Мирча Елијаде, "рођен сасвим близу оне имагинарне линије на којој се Запад сусреће са Истоком", одбијао је да румунску културу одреди у уским границама "Запада".
Елијаде је био "човек треће културе", културе посредовања и великих стваралачких синтеза, која је традиционално играла улогу моста између Запада и Византије, између Запада и словенског света (Русије), између Оријента и Медитерана.
Оно што важи за румунску културу – "културу посредовања" и контаката – важи и за читаву Источну Европу, па и за Мађаре.
То неће променити исход једних избора, попут ових одржаних у априлу, у Мађарској.
Глобалистичка плима је досегла своју највишу тачку
Треба, на концу, имати на уму и геополитички контекст: приближавамо се кулминацији борбе на живот и смрт између до сада тријумфалног глобализма и још делимично скривеног светског отпора.
То је тренутак у којем глобалистичка плима досегла своју спољну тачку високог водостаја, ударајући о обале евроазијског отпора, а све се поклапа са тренутком када њен унутрашњи балон животног стила постаје неодржив.
Другим речима, егзистенцијални јаз између западних владара и подређених народа постао је непремостив, а кинетички ударац његовог империјалног пренапрезања више се не може избећи.
Од географије и историје је, уосталом, немогуће побећи. Можемо бежати, попут најмлађих генерација Мађара, можемо се правити да не примећујемо реалност и живети у свету мобилних телефона и рачунара, али не можемо побећи од реалности.
Live
